Хуманитарни фондови без контроле

Поводом сумње у злоупотребу новца из Фонда „Катарина Ребрача”, који је прикупљан за борбу против рака дојке, многи су се запитали ко контролише пословање хуманитарних организација. Контрола је очигледно слаба – саговорници упућени у ову тематику дају контрадикторне информације, многи од њих закључују да би надзорно тело могло да буде Пореска управа Министарства финансија, тачније „филијала” Пореске управе у општини у којој је организација регистрована. Међутим, јуче новинарима нико од званичника Пореске управе није био доступан за разговор. Ипак, незванично се могло сазнати да је фонд Катарине Ребраче што се пореза тиче уредно измиривао обавезе што наравно не значи да је новац потрошен у сврхе због којих је прикупљан. Како кажу у Министарству културе, овај фонд јесте регистрован у овом министарству, али закон не предвиђа да оно проверава начин коришћења средстава.

Према речима Весне Миленовић, генералног секретара Црвеног крста Србије, хуманитарни рад је веома озбиљан посао, који повлачи са собом огромне моралне обавезе и мора бити у складу са веома озбиљним законским прописима. ЦКС рецимо подлеже посебној законској обавези (Закон о Црвеном крсту Србије) да оправда примљена новчана средства, а по истом основу и ревизији независне ревизорске куће. Наша саговорница је забринута да би последња афера могла да угрози хуманитарне напоре оних који делују поштено. Рецимо, у мају ће уз уплатнице београдског „Инфостана” бити прилагане и уплатнице ЦКС-а. Приход је намењен опоравку деце са КиМ. Какав ће бити одзив потенцијалних уплатилаца, остаје да се види.

И сада спорни фонд Катарине Ребраче прикупљао је новац преко овог престоничког комуналног сервиса. Којим се критеријумима руководи „Инфостан” када својим редовним уплатницама придружује и уплатнице у корист хуманитарних фондова и организација? Како објашњава Горан Алексић, члан градског већа Београда, „Инфостан” од хуманитарних организација тражи комплетну документацију о регистрацији, која се затим проверава. Уколико се испостави да је све у реду, утврђује се колико је захтева за убацивање додатне уплатнице „на чекању”, односно када би конкретни захтев могао да дође на ред. Процедура потом подразумева и склапање уговора, којим се дефинишу права и обавезе уговорних страна, а он значи и достављање повратних информација о резултату акције. Наиме, када се она заврши, „Инфостан” обавештава организацију са којом је сарађивао колико је уплатница убацио у месечне рачуне – на колико су адреса оне стигле. Обавеза фондације је, пак, да „Инфостан” по завршетку акције обавести колико је средстава приходовала.

Међутим, по досадашњим правилима „игре”, фондација није била дужна да достави доказе о томе за шта су средства искоришћена, односно да их оправда. То је недостајућа карика у поступку о којој би Управни одбор „Инфостана” ускоро морао да расправља.

Т. Бојковић