Јагма за оптимистима

Незванично, а тиме интригантније, променио се глобални поредак кадровских вредности. На највишој цени нису више ни државници, ни финансијери, ни њихови критичари, него убедљиви оптимисти, за којима влада јагма, већа него за недостајућом робом у несолидном устројствима.

Као да смо запали у први светски песимистички поредак. Најколебљивији у већини обезнађених пристају да се сложе са службеним рефреном „биће боље”, махом зато што цене да смо „додирнули дно” па да „нам је напредак суђен, јер горе не може бити”.

За оне који данас успеју да увере у брзо приспеће „светлије будућности”, осавремењени шекспировски Ричард Трећи би понудио и више него покличем: „Дајем краљевство, за коња”. Није извесно да би модернизацијом увећани улог у трампи успео: анкете показују да већина у САД верује да ће се криза – тамо, дакле и другде – продужити, а можда и заоштрити.

Бива, ипак, и другачије. Иако се један од сарадника шефа Беле куће јадао да су напори тима Барака Обаме за здравствену реформу били напорнији од Сизифовог посла (по старогрчком миту о осуђеном да бесконачно гура узбрдо камен који ће се, кад се примакне врху, скотрљати низбрдо), они су, додуше уз низ уступака, постали нови закон.

Али, то је само почетни успех, не и коначни тријумф, констатује такође коментатор „Вашингтон поста”. Сугерише да победнике на том пољу чека ништа мање искушење: како да их прегласавање у парламенту не доведе до пораза на изборима, у којима садашња опозиција рачуна на „опште незадовољство постојећим, нарочито економским, стањем” (иако је оно већма проистекло из застрањивања њене донедавне, осмогодишње, владавине).

Пред сличним изазовима су и друге нације, чије садашње власти настоје да се ослободе грехова претходника. Покушавају наизглед немогућно: да непопуларним мерама (смањења трошкова и повећања дажбина, на пример) очувају популарност у масама.

Није све, међутим, у радњама политичке елите, произлази из књиге недавно преминулог утицајног америчког историчара и левичарског активисте Хауарда Зина. Живот је коцка: ко не игра не може да се нада добитку, а ко игра може да рачуна на могућност да промени свет, цитирају хроничари његове речи којима поткрепљује тезу да је „прошли век био пун непредвидљивости” па да и сада „не треба одложити карте пре него што се игра заврши”.

Уз предочавање: „Револуционарне промене не долазе као катаклизмични тренутак (чувајте се таквих момената) него као бесконачни низ изненађења, која цикцак линијом доводе до достојанственијег друштва. Не морамо да се ангажујемо у великим, херојским акцијама да бисмо учествовали у процесу промена. Мала дејства милиона људи могу да постану моћ коју ниједна власт не може да превлада… Историја није само сачињена од надметања и суровости, већ и од саосећања, пожртвованости, одважности и љубазности… Живети данас, насупрот свему лошем што нас окружује, онако како мислимо да људска бића треба да живе, само је по себи велика победа.”

С њим се многи не слажу. Чак ни статистике које говоре да смо окружени лошим стварима толико да не можемо, овде и широм света, да живимо онако како, верујемо, да као људи заслужујемо.

Коментатор британског „Обзервера” додаје податке да се, у првој деценији овог века, тамо готово удвостручио раскол између примања директора и „просечног” радника, тако да су зараде првих веће него других – за више од 80 пута. Проблем није у разликама у примањима, него у разликама у одговорности. Како то да усред опште кризе, опет профитирају темељци система којим се у њу упало?

Астрономски бонуси се опет дају шефовима на Волстриту и у другим посрнулим финансијским центрима, иако су избављени буџетским потпорама на рачун пореских обвезника. Највећи извозници су и даље Кина и Немачка, док САД номинално остају и највећи увозник и највећи дужник, а ипак и једина суперсила…

Промене изгледају неминовне. Актери не изгледају, пак, спремни да их изведу, бар не смањивањем сопственог рејтинга.

Стога је и завладала јагма за оптимистима, спремним да се упусте у „немогућну мисију” – доказивања могућности за стратешко усклађивање зарад опште добробити. Таква формула, наиме, досад није ни откривена ни примењена, ни у националним ни у интернационалним односима, иако се одвајкада проповеда.

Момчило Пантелић