Jagma za optimistima

Nezvanično, a time intrigantnije, promenio se globalni poredak kadrovskih vrednosti. Na najvišoj ceni nisu više ni državnici, ni finansijeri, ni njihovi kritičari, nego ubedljivi optimisti, za kojima vlada jagma, veća nego za nedostajućom robom u nesolidnom ustrojstvima.

Kao da smo zapali u prvi svetski pesimistički poredak. Najkolebljiviji u većini obeznađenih pristaju da se slože sa službenim refrenom „biće bolje”, mahom zato što cene da smo „dodirnuli dno” pa da „nam je napredak suđen, jer gore ne može biti”.

Za one koji danas uspeju da uvere u brzo prispeće „svetlije budućnosti”, osavremenjeni šekspirovski Ričard Treći bi ponudio i više nego pokličem: „Dajem kraljevstvo, za konja”. Nije izvesno da bi modernizacijom uvećani ulog u trampi uspeo: ankete pokazuju da većina u SAD veruje da će se kriza – tamo, dakle i drugde – produžiti, a možda i zaoštriti.

Biva, ipak, i drugačije. Iako se jedan od saradnika šefa Bele kuće jadao da su napori tima Baraka Obame za zdravstvenu reformu bili naporniji od Sizifovog posla (po starogrčkom mitu o osuđenom da beskonačno gura uzbrdo kamen koji će se, kad se primakne vrhu, skotrljati nizbrdo), oni su, doduše uz niz ustupaka, postali novi zakon.

Ali, to je samo početni uspeh, ne i konačni trijumf, konstatuje takođe komentator „Vašington posta”. Sugeriše da pobednike na tom polju čeka ništa manje iskušenje: kako da ih preglasavanje u parlamentu ne dovede do poraza na izborima, u kojima sadašnja opozicija računa na „opšte nezadovoljstvo postojećim, naročito ekonomskim, stanjem” (iako je ono većma proisteklo iz zastranjivanja njene donedavne, osmogodišnje, vladavine).

Pred sličnim izazovima su i druge nacije, čije sadašnje vlasti nastoje da se oslobode grehova prethodnika. Pokušavaju naizgled nemogućno: da nepopularnim merama (smanjenja troškova i povećanja dažbina, na primer) očuvaju popularnost u masama.

Nije sve, međutim, u radnjama političke elite, proizlazi iz knjige nedavno preminulog uticajnog američkog istoričara i levičarskog aktiviste Hauarda Zina. Život je kocka: ko ne igra ne može da se nada dobitku, a ko igra može da računa na mogućnost da promeni svet, citiraju hroničari njegove reči kojima potkrepljuje tezu da je „prošli vek bio pun nepredvidljivosti” pa da i sada „ne treba odložiti karte pre nego što se igra završi”.

Uz predočavanje: „Revolucionarne promene ne dolaze kao kataklizmični trenutak (čuvajte se takvih momenata) nego kao beskonačni niz iznenađenja, koja cikcak linijom dovode do dostojanstvenijeg društva. Ne moramo da se angažujemo u velikim, herojskim akcijama da bismo učestvovali u procesu promena. Mala dejstva miliona ljudi mogu da postanu moć koju nijedna vlast ne može da prevlada… Istorija nije samo sačinjena od nadmetanja i surovosti, već i od saosećanja, požrtvovanosti, odvažnosti i ljubaznosti… Živeti danas, nasuprot svemu lošem što nas okružuje, onako kako mislimo da ljudska bića treba da žive, samo je po sebi velika pobeda.”

S njim se mnogi ne slažu. Čak ni statistike koje govore da smo okruženi lošim stvarima toliko da ne možemo, ovde i širom sveta, da živimo onako kako, verujemo, da kao ljudi zaslužujemo.

Komentator britanskog „Obzervera” dodaje podatke da se, u prvoj deceniji ovog veka, tamo gotovo udvostručio raskol između primanja direktora i „prosečnog” radnika, tako da su zarade prvih veće nego drugih – za više od 80 puta. Problem nije u razlikama u primanjima, nego u razlikama u odgovornosti. Kako to da usred opšte krize, opet profitiraju temeljci sistema kojim se u nju upalo?

Astronomski bonusi se opet daju šefovima na Volstritu i u drugim posrnulim finansijskim centrima, iako su izbavljeni budžetskim potporama na račun poreskih obveznika. Najveći izvoznici su i dalje Kina i Nemačka, dok SAD nominalno ostaju i najveći uvoznik i najveći dužnik, a ipak i jedina supersila…

Promene izgledaju neminovne. Akteri ne izgledaju, pak, spremni da ih izvedu, bar ne smanjivanjem sopstvenog rejtinga.

Stoga je i zavladala jagma za optimistima, spremnim da se upuste u „nemogućnu misiju” – dokazivanja mogućnosti za strateško usklađivanje zarad opšte dobrobiti. Takva formula, naime, dosad nije ni otkrivena ni primenjena, ni u nacionalnim ni u internacionalnim odnosima, iako se odvajkada propoveda.

Momčilo Pantelić