ЛОВ­ЦИ НА ПРО­ФИ­ТЕ

Ми не наслеђујемо земљу од наших
предака, позајмљујемо је од наше деце.
Изрека америчких Индијанаца

Јављају ми се људи са Голије. Говоре о бесправно подигнутим кућама из којих отпад изливају у Студеницу. Упозоравају да су камиони „Србијашума“, као негде по Амазонији, поново толико уништили пут да аутобус ускоро неће моћи да скупља школску децу. Прете да их неће слати у школу.

Голија је једини биосферски резерват Србије под заштитом Унеска, али овај величанствено леп и тужно сиромашан крај изгледа да дели злехуду судбину губитника у глобалном рату између природе и профита.

Ако се коначно усагласимо са вапајима и упозорењима природе, онда ће то свакако бити на уштрб профита. Ако наставимо немилосрдном логиком профита, изгубићемо прво себе, а потом и све шансе за профит.

Већина људи стекла је неко мишљење о климатским променама и ефекту стаклене баште. Једни су, попут мене, уверени да се ради о реалној претњи нашем бивствовању, други чекају још података, трећи само одмахују руком.

Шта год неко мислио на ову тему, свако ће се сложити да људска раса нема право да ресурсе Планете арчи као да ће сутра, прекосутра бити Судњи дан. Да све буде још горе, понајмање има право да то чини ради профита.

Годинама из радозналости пратим шта раде нафтне компаније које праве милијарде немилосрдно трошећи Планету. Они који их поседују или њима управљају праве више пара него што ће икад за живота моћи да потроше.

Колико им је доста? Колико ти мегаломани морају да поседују и контролишу? Каква штета мора да се нанесе пре него што их просветли трачак разума? Да ли ће то бити када испод себе буду имали мртву, испражњену Планету по којој ветар разноси њихов, тада безвредни новац? Хоће ли и тада порицати сваку одговорност?

Шта ћемо учинити на плану безбедне хране суочени са контроверзним биотехнологијама укључујући и генетски модификовану храну? Зар њих не води глад за профитом, а не жеља да се помогне гладнима?

Давно сам, у Форт Мекмјурију у канадској Алберти, близу арктичког појаса, обишао једно налазиште нафтних шкриљаца. Да није било оних мамутских копача земље и гигантских кипера, све би личило на неко насеље трагача за златом са Дивљег запада.

Експлоатација нафте из шкриљаца – природне смесе песка, воде и посебне форме нафте познате као битумен – доскора је била непрофитабилна јер се ради о скупом процесу рафинисања.

Сви знамо да је Планета енергетски све сиромашнија, па нема ничег необичног што су десетине нафтних компанија одскора окупирале канадски север.

Проблем је што рафинисање шкриљаца производи два до четири пута јачи ефекат стаклене баште од класичних рафинерија. Проблем је и што је локално становништво већ почело да пријављује неуобичајене облике канцера.

Еко-систем се нарушава, али бизнисмени и моћне власти које иза њих стоје не одустају од профита без обзира на неприхватљиву цену коју плаћају људи и Планета.

Нафтном долару, евру или динару прети да се претвори у неморалну монету уколико заборављају на будуће генерације.

САД предњаче у оптужбама нових растућих економија које користе огромне количине фосилних горива – оних која емитују штетне гасове. Тврде да Бразил, Русија Индија и Кина, групација позната као БРИК, треба да успоре сопствени развој како би се усагласили са еколошким претњама.

Веома проблематична теза. Као да се Земљина атмосфера покварила преко ноћи. Као да на њен пробијени озонски омотач нису утицали векови – на Западу. Као да глобална температура није повећана за један степен од 1850. Где се збила прва индустријска револуција? У Бразилу? Русији? Индији? Кини?

Гледао сам у Есену како су Крупове челичане после деценија прљаве експлоатације затворене, а брда фабричког шута позелењена. Рај на Рајни. Има ли право богата Европа да зарад климе забрани туђи раст? Или је обавезна да максимално учествује у чишћењу нанете штете?

Ако су глобализација и комуникације претвориле свет у једно село, онда је јасно да нико од великих светских климатских поремећаја не може да се брани локално. Киселе кише у Џибутију кад-тад ће доћи до Европе. Уништавање еко-система по Амазонији или Голији одразиће се у Африци или Азији.

Кажу сада да су климатска истраживања запала у кризу поверења. Питају колико су заиста поуздана предвиђања о глобалном загревању и његовим последицама и да ли ће наступити крај света ако температура порасте више од најчешће цитираног лимита од два степена Целзијуса.

Фил Џонс је до пре неколико месеци био човек са завидном репутацијом шефа климатских истраживања на Универзитету Источна Англија у Норвичу, у Енглеској. Уважаван је као експерт и сматран за оца алармантне кривуље глобалне температуре која расте захваљујући човеку.

Данас је Џонс у средишту „Климагејта“. Интернет је препун оптужби на његов рачун, укључујући и претње смрћу. Све је почело када је објавио чувену статистичку анализу која показује да се просечна температура на Земљи између 1975. и 1998. увећавала за 0,166 степени Целзијуса по декади.

Онда су се појавили хакери који су ушли у Џонсове приватне мејлове да би дошли до закључка да он није поуздан научник већ само активиста жељан славе. Они који су одувек мислили да је глобално загревање глобална завера сада су задовољни.

Оно што је почело пресретањем Џонсових мејлова – можда је заиста човек само био жељан славе – угрожава читаву научну дисциплину. У њеном средишту је елитна и утицајна научна група позната као Међувладин панел о климатским променама (ИПЦЦ).

Радећи за УН, научници окупљени у ИПЦЦ, укључујући Фила Џонса, припремали су прогнозе о ефектима стаклене баште. Без таквих извештаја владе држава света не би биле умешане у ужарене дебате о веку трајања нафте или угља, главим емитерима штетних гасова.

Не бих да пропустим да подсетим да је ИПЦЦ заједно са бившим америчким потпредседником Ал Гором 2007. добио Нобелову награду за мир. Од тада је ИПЦЦ суочен са драматичним падом.

Само три године после тријумфа, испоставља се рачун на коме пише: проблематичан рад и претеривање. Укључујући спорну Џонсову кривуљу – предвиђања да ће сви хималајски глечери нестати до 2035. и да ће доћи до повећања броја природних катастрофа.

Морао је да интервенише генерални секретар УН Бан Ки Мун именујући коалицију 15 националних академија наука да до ове јесени испитају рад ИПЦЦ. Климатолози су нагло суочени са ерозијом поверења. Истраживања су постала политизована, готово на исти начин као и нуклеарна физика у временима хладног рата. Тешко да данас и једна грана науке поседује такав политички набој.

Криза климатологије – сасвим могуће изазвана у центрима финансијске моћи – стиже у веома неповољном тренутку. Још од неуспеха климатског самита у Копенхагену прошлог децембра, политика заштите људске средине је у стању шока. Барак Обама је замрзнуо своју иницијативу о новим законима на ову тему. Никола Саркози је одустао од „пореза на климу“.

Памтим онај драматичан апел председника Малдива у Копенхагену. Сада Мохамед Машид оптужује Американце да „дијаболичним планом“ покушавају да од климатологије направе шараду. Као што „Србијашуме“ вођене профитом заборављају да ђацима Голије треба пут како би их аутобус водио до школа.

Уколико се препустимо ловцима на профите, брзо ћемо изгубити осећај за озбиљност проблема с којим смо суочени. Овде и тамо.