Битка за централну Азију

Негде у планинама северног Дагестана Ахмад Ули постао је „мученик”. Нико у његовом родном граду Зарка у Јордану није сигуран шта се тачно догодило – метак, граната, залутали шрапнел. У шатору пред Улијевом кућом у Зарки рођаци и пријатељи окупили су се, не да шеику Тахију Улију, Ахмадовом оцу, пруже утеху, већ пре да му честитају због „часне судбине” његовог сина. Уобичајених црних одора, карактеристичних за породице у жалости, није било. Породица Ули води порекло од Чечена, који су депортовани у Јордан у време Отоманске империје, и за Улијеве рат у Чеченији није био само џихад против руског непријатеља већ и рат за ослобођење њихове постојбине.

„Мучеништво је оно што је желео. То је оно што сви желимо”, рекао је шеик Таха Ули. Његов син био је један из групе од више од хиљаду милитантних терориста базираних у Чеченији, који су пре 11 година из Дагестана прешли у Чеченију да би узели учешћа у џихаду, исламском крсташком походу против руске власти на Кавказу. Многи од њих, као Ахмад Ули, стигли су из иностранства и Москва већ од тада упозорава да су у терористичке нападе на северном Кавказу умешане и неке „заинтересоване” државе. Од тада постоји претња да се тероризам са северног Кавказа „прелије” и на велике руске градове.

(/slika2)Већина земаља Блиског истока пажљиво прати активности својих исламских милитантних група, но нерадо улазе у конфронтацију са терористима ако их они у самој земљи не угрожавају. Акције које терористи изводе на територији Русије чак и званични кругови неких исламских држава виде као „националноослободилачки рат”. Руске операције против радикалних исламских фанатика и терориста у неким се исламским државама приписују „рецидивима политике колонијализма коју и данас спроводи Москва”.

Био сам 1999. године у Дагестану. Из главног града Махачкале летео сам руским војним хеликоптером за Аргун у Чеченији. У Махачкали на морској обали се скупља катран, а изнад воде осећа се мирис нафте. Сасушена околина подсећа на медитеранску обалу Грчке, или јужне Италије. Арапи су овде били у седмом веку и користили су нафту, која је избијала из земље, као мелем за кожу. Махачкала, некада други петролејски град у свету, са више од 300 нафтних поља, одмах је иза Бакуа са више од 500 нафтних поља.

Почетком прошлог века Руси су Баку и Махачкалу претворили у водеће произвођаче нафте у свету. Овде су се обогатили и Рокфелерови и шведска породица Нобел. Хитлер је у Другом светском рату покушао да продре до Махачкале и Бакуа, да обезбеди Вермахту гориво. У саставу немачких јединица које су се попеле на Елбрус, највиши врх Кавказа, било је доста Чечена у немачким униформама. На Волоколамском друму, који је директно водио у Москву, херојски отпор немачким „панцерима” пружила је јединица Црвене армије под командом поручника Момиша Улија, иначе Чечена. Да ли су његови далеки рођаци, заправо, припадници породице Ули из Јордана, која је три сина, осим Ахмада погинули су и Марван и Омер, изгубила у борбама на Кавказу? Могуће.

Управо због сарадње са Немцима у Другом светском рату Стаљин је много Чечена после 1945. године раселио широм СССР-а. Чеченска популација у великим градовима Русије држи данас „сиву” економију и релативно је богата. Као држављани Русије Чечени се крећу свуда, имају јаке рођачке везе на југу Русије и отуда је руским безбедносним службама отежана контрола потенцијалних терориста.

Кавказ је политичко минско поље, а каспијска нафта била је дуго затворена као мува у ћилибару. У Вашингтону стратези сматрају да је амерички приступ каспијској нафти много важнији за америчке дугорочне интересе и од ширења НАТО-а. Америка настоји да вуче конце политике у Каспијском региону, битка за нафтоводе је у току, и то је адут Москве. Јер и у бившем СССР-у скоро сви нафтоводи ишли су преко руске територије. У Москви се амерички потези у регији Каспијског мора пажљиво прате. Москва настоји да економски помогне државама тог подручја и у том смислу врло су ангажоване компаније „Гаспром” и „Лукоил”.

Но, геополитичке бриге и даље муче Москву, да ли су адути Америке у средњој Азији у руском интересу? Русија не жели да буде млађи партнер Америке у борби против тероризма, јер у чему је онда разлика између Русије и Пољске на пример? Русија се само једном трећином своје територије налази у Европи и мора опрезно да балансира између стиска руке на Западу и загрљаја на Блиском и Далеком истоку.

С друге стране, ислам је у неким деловима јужне Русије преузео духовну енергију комунизма. Пре пада комунизма у Дагестану је било само 27 џамија, а Каспијско море било је окружено званично атеистичким СССР-ом, осим Исламске Републике Иран на југу. Данас у руском Дагестану има 1.900 џамија од којих су неке велике да могу приме и по више хиљада верника, док је суфијски систем свештенства, који се зове тарика, тесно повезан са локалним политичким властима. Регрутација потенцијалних терориста у таквом амбијенту, где народ и после пада комунизма једнако лоше живи, и није неки проблем. Раније није било меса и тоалет папира, или га је било, али је био и велики ред да се то купи. Сада свега тога има, редова нема, али нема ни пара да се то купи. У околностима када Русија у протеклих 15 година није економски могла довољно јако да утиче на подручје Кавказа, у регион су се убацили други.

Тероризам, бомбе по Москви и у Дагестану, државно-политички преврат у Киргизији само потврђују да борба за централну Азију још увек није одлучена.