Истина и будућност

Не изненађују ме реакције научног саветника Зорана Аврамовића на део мог текста у коме постављам питање да ли ће се, као једна од могућих последица усвајања Декларације о Сребреници, тема ратних злочина и геноцида у Сребреници увести у школске програме. Његов текст „Школа и прошлост” очигледан је доказ да је чак и овако „разблажена” Декларација дубоко потресла нашу „патриотску научну јавност” и уздрмала њен монопол на ЈЕДНУ истину о догађајима у последње две деценије (а и шире како би то рекли млади). Положај који се држи мора се бранити по сваку цену, макар при том као жртве пале чињенице, професионални морал и, на крају, господину Аврамовићу посебно драга, наука.

Али, када у одбрани Положаја проговори узаврела патриотска крв а не хладна научна глава, на видело изађу површност, пристрасност и, нажалост, незнање каквим обилује текст научног саветника Зорана Аврамовића.

Навешћу само као индикативан пример да је моју формулацију да „темељно и дугорочно бављење холокаустом није УМАЊИЛО углед, значај културе и економску снагу Немачке” прочитао као „није тачно да холокауст није УТИЦАО на углед, културу и економију Немачке”. Наравно да је утицао али није умањио, већ напротив повећао углед Немачке државе и друштва. Логика чињеница је неумољива па се тако већ у следећој реченици н. с. Зоран Аврамовић заправо слаже са мојом тврдњом, против које пише: „Тај догађај (холокауст) део је општег памћења а оно структурира разнолике вредносне ставове и практична понашања међу народима и појединцима.” Тачно. Тако је и геноцид у Сребреници постао део „општег памћења које структурира разнолике вредности и практично понашање међу народима и појединцима”. Треба научити да се са тиме живи.

Не желим да арчим ни своје време ни време читалаца на сецирање општих места и псеудонаучне магле којом обилује текст н. с. Зорана Аврамовића који од мојих „увреда” брани Јевреје (!), школски систем, нове генерације, друштвену стварност и грађански мир и јединство „пре свега у Србији а и тамо где живе Срби”. Уместо тога, цитираћу део бриљантног текста „Геноцид – та магична реч” проф. Војина Димитријевића, чији научни ауторитет чак и острашћени „научници/патриоте” тешко могу порећи. Текст је недавно објављен на сајту Пешчаника (а где другде!?!):

Паничан страх од „геноцидности”

„’Научни’ порицатељи геноцида су – с великом мером интелектуалног непоштења – пронели тезу да се признањем како су неки појединац или група извршили дело геноцида љага с непосредног извршиоца преноси на цели народ, па његова нација тако постаје „геноцидна”. Ова учена досетка преноси се онда на просечне људе, који су с правом забринути за свој национални „идентитет”, због тога што им прети да без икакве личне кривице носе жиг некакве наследне изопачености. Међутим, колико је потписаноме познато, ниједну нацију нико озбиљан нигде није огласио за „геноцидну”. Чак ни немачку нацију, чији су вођи, официри, чиновници и војници учествовали у холокаусту, масовном уништавању Јевреја, које сви означавају као геноцид и чије постојање пориче тек неколико лудака у Европи, САД и арапском свету.”

Цео текст препоручујем и читаоцима „Политике” и научном саветнику Зорану Аврамовићу. Ја верујем у целоживотно образовање.

Директор ,,Грађанских иницијатива”