Istina i budućnost

Ne iznenađuju me reakcije naučnog savetnika Zorana Avramovića na deo mog teksta u kome postavljam pitanje da li će se, kao jedna od mogućih posledica usvajanja Deklaracije o Srebrenici, tema ratnih zločina i genocida u Srebrenici uvesti u školske programe. Njegov tekst „Škola i prošlost” očigledan je dokaz da je čak i ovako „razblažena” Deklaracija duboko potresla našu „patriotsku naučnu javnost” i uzdrmala njen monopol na JEDNU istinu o događajima u poslednje dve decenije (a i šire kako bi to rekli mladi). Položaj koji se drži mora se braniti po svaku cenu, makar pri tom kao žrtve pale činjenice, profesionalni moral i, na kraju, gospodinu Avramoviću posebno draga, nauka.

Ali, kada u odbrani Položaja progovori uzavrela patriotska krv a ne hladna naučna glava, na videlo izađu površnost, pristrasnost i, nažalost, neznanje kakvim obiluje tekst naučnog savetnika Zorana Avramovića.

Navešću samo kao indikativan primer da je moju formulaciju da „temeljno i dugoročno bavljenje holokaustom nije UMANjILO ugled, značaj kulture i ekonomsku snagu Nemačke” pročitao kao „nije tačno da holokaust nije UTICAO na ugled, kulturu i ekonomiju Nemačke”. Naravno da je uticao ali nije umanjio, već naprotiv povećao ugled Nemačke države i društva. Logika činjenica je neumoljiva pa se tako već u sledećoj rečenici n. s. Zoran Avramović zapravo slaže sa mojom tvrdnjom, protiv koje piše: „Taj događaj (holokaust) deo je opšteg pamćenja a ono strukturira raznolike vrednosne stavove i praktična ponašanja među narodima i pojedincima.” Tačno. Tako je i genocid u Srebrenici postao deo „opšteg pamćenja koje strukturira raznolike vrednosti i praktično ponašanje među narodima i pojedincima”. Treba naučiti da se sa time živi.

Ne želim da arčim ni svoje vreme ni vreme čitalaca na seciranje opštih mesta i pseudonaučne magle kojom obiluje tekst n. s. Zorana Avramovića koji od mojih „uvreda” brani Jevreje (!), školski sistem, nove generacije, društvenu stvarnost i građanski mir i jedinstvo „pre svega u Srbiji a i tamo gde žive Srbi”. Umesto toga, citiraću deo briljantnog teksta „Genocid – ta magična reč” prof. Vojina Dimitrijevića, čiji naučni autoritet čak i ostrašćeni „naučnici/patriote” teško mogu poreći. Tekst je nedavno objavljen na sajtu Peščanika (a gde drugde!?!):

Paničan strah od „genocidnosti”

„’Naučni’ poricatelji genocida su – s velikom merom intelektualnog nepoštenja – proneli tezu da se priznanjem kako su neki pojedinac ili grupa izvršili delo genocida ljaga s neposrednog izvršioca prenosi na celi narod, pa njegova nacija tako postaje „genocidna”. Ova učena dosetka prenosi se onda na prosečne ljude, koji su s pravom zabrinuti za svoj nacionalni „identitet”, zbog toga što im preti da bez ikakve lične krivice nose žig nekakve nasledne izopačenosti. Međutim, koliko je potpisanome poznato, nijednu naciju niko ozbiljan nigde nije oglasio za „genocidnu”. Čak ni nemačku naciju, čiji su vođi, oficiri, činovnici i vojnici učestvovali u holokaustu, masovnom uništavanju Jevreja, koje svi označavaju kao genocid i čije postojanje poriče tek nekoliko ludaka u Evropi, SAD i arapskom svetu.”

Ceo tekst preporučujem i čitaocima „Politike” i naučnom savetniku Zoranu Avramoviću. Ja verujem u celoživotno obrazovanje.

Direktor ,,Građanskih inicijativa”