„Посејдон”

Један је Камеронов "Титаник". Е, бар да је Ворнер Бросов "Посејдон" његова бледа копија. Али није – тo je бесмислица, уз све уважавање повремених занатских перфекција редитеља Волфганга Петерсена, експерта за бомбастичне трилере и филмове катастрофа укључујући и ову бродску.

У мотиве за настанак овог филма, иначе римејка "Посејдонове авантуре"  Ирвина Алена из 1972. године (према новели Пола Галика), није потребно нарочито дубоко улазити јер су јасни, готово провидни. Успех "Титаника" на биоскопским благајнама показао је да гледаоци воле да гледају филмове у којима големи, луксузни бродови тону у велике морске дубине, оригинална верзија "Посејдона" још је у свежем сећању, а и филм катастрофе још увек је међу омиљенијим биоскопским жанровима. Оно што није лако објаснити садржано је у питањима: како је могуће да је врсним холивудским продуцентима па и самом Петерсену, промакао тако танак сценарио (Марк Протосевич) неразрађених ликова и радње и на шта су уопште рачунали када су се упустили у његову реализацију?

На велике глумачке звезде очигледно да нису – има их свега неколико (Курт Расел, Ричард Драјфус, Џош Лукас...) у овом најскупљем филму сезоне. Очигледно се није рачунало ни на сценографију (Вилијем Сандел) која иако раскошна и детаљно блистава, и није у некој нарочитој функцији с обзиром да је брод потопљен и руиниран у првих неколико минута филма. Музика (Клаус Баделт) није памтљива, фотографија је одлична (Џон Сил) али то се и очекује од производа у који је утрошено нешто мало мање од 200 милиона долара...

Па, за шта онда гледалац да се ухвати током 97 минута проведених у биоскопском мраку, жртвованих иначе од сопственог живота и инвестираних из кућног буџета?

За саму причу "хватање" је могуће само у првих петнаестак минута филма. На луксузном броду "Посејдону" прославља се дочек Нове године. И док се раздрагани гости веселе, а посада вредно ради, дежурни официр примећује долазак џиновског таласа – појаве могуће у водама Северног мора. Маневар да се избегне снажни удар није успео, талас преокреће брод наглавачке, настаје катастрофа: намештај пада по људима, пуцају стакла и електричне инсталације, пожари и експлозије на све стране. И у том свеопштем хаосу, омања група људи  решава да продре до јединог могућег излаза - бродских елиса које се сада налазе на врху, изнад мора.

Е, ту се "Посејдон" претвара у праву компјутерску игрицу и као такав траје до одјавне шпице. Група савладава разне препреке пењући се из једног у други ниво брода. И што се они више и успешније пењу то је филм досаднији и досаднији.

Ликови које пратимо одабрани су према провидним критеријумима такозване "политичке коректности": бивши градоначелник Њујорка, архитекта-хомосексуалац, илегална Латино-путница, самохрана мајка са дететом (капетан је Афроамериканац али је он остао са осталим путницима). Дати су плошно, без икакве унутрашње драме, без осећања. Они су ту да попут робота изврше "компјутерску" радњу и отклоне препреку. Све што учине или изговоре толико је банално да боли и вређа сваког иоле интелигентног гледаоца.

Толико потцењивање гледаочеве интелигенције и слободног времена ипак није очекивано од Волфганга Петерсена, већ дуже време најуспешнијег немачког редитеља у индустријском Холивуду. Зато његовом "Посејдону" желимо мирно море и довољно појаса за спасавање насамарених гледалаца.