„Posejdon”

Jedan je Kameronov "Titanik". E, bar da je Vorner Brosov "Posejdon" njegova bleda kopija. Ali nije – to je besmislica, uz sve uvažavanje povremenih zanatskih perfekcija reditelja Volfganga Petersena, eksperta za bombastične trilere i filmove katastrofa uključujući i ovu brodsku.

U motive za nastanak ovog filma, inače rimejka "Posejdonove avanture"  Irvina Alena iz 1972. godine (prema noveli Pola Galika), nije potrebno naročito duboko ulaziti jer su jasni, gotovo providni. Uspeh "Titanika" na bioskopskim blagajnama pokazao je da gledaoci vole da gledaju filmove u kojima golemi, luksuzni brodovi tonu u velike morske dubine, originalna verzija "Posejdona" još je u svežem sećanju, a i film katastrofe još uvek je među omiljenijim bioskopskim žanrovima. Ono što nije lako objasniti sadržano je u pitanjima: kako je moguće da je vrsnim holivudskim producentima pa i samom Petersenu, promakao tako tanak scenario (Mark Protosevič) nerazrađenih likova i radnje i na šta su uopšte računali kada su se upustili u njegovu realizaciju?

Na velike glumačke zvezde očigledno da nisu – ima ih svega nekoliko (Kurt Rasel, Ričard Drajfus, Džoš Lukas...) u ovom najskupljem filmu sezone. Očigledno se nije računalo ni na scenografiju (Vilijem Sandel) koja iako raskošna i detaljno blistava, i nije u nekoj naročitoj funkciji s obzirom da je brod potopljen i ruiniran u prvih nekoliko minuta filma. Muzika (Klaus Badelt) nije pamtljiva, fotografija je odlična (Džon Sil) ali to se i očekuje od proizvoda u koji je utrošeno nešto malo manje od 200 miliona dolara...

Pa, za šta onda gledalac da se uhvati tokom 97 minuta provedenih u bioskopskom mraku, žrtvovanih inače od sopstvenog života i investiranih iz kućnog budžeta?

Za samu priču "hvatanje" je moguće samo u prvih petnaestak minuta filma. Na luksuznom brodu "Posejdonu" proslavlja se doček Nove godine. I dok se razdragani gosti vesele, a posada vredno radi, dežurni oficir primećuje dolazak džinovskog talasa – pojave moguće u vodama Severnog mora. Manevar da se izbegne snažni udar nije uspeo, talas preokreće brod naglavačke, nastaje katastrofa: nameštaj pada po ljudima, pucaju stakla i električne instalacije, požari i eksplozije na sve strane. I u tom sveopštem haosu, omanja grupa ljudi  rešava da prodre do jedinog mogućeg izlaza - brodskih elisa koje se sada nalaze na vrhu, iznad mora.

E, tu se "Posejdon" pretvara u pravu kompjutersku igricu i kao takav traje do odjavne špice. Grupa savladava razne prepreke penjući se iz jednog u drugi nivo broda. I što se oni više i uspešnije penju to je film dosadniji i dosadniji.

Likovi koje pratimo odabrani su prema providnim kriterijumima takozvane "političke korektnosti": bivši gradonačelnik Njujorka, arhitekta-homoseksualac, ilegalna Latino-putnica, samohrana majka sa detetom (kapetan je Afroamerikanac ali je on ostao sa ostalim putnicima). Dati su plošno, bez ikakve unutrašnje drame, bez osećanja. Oni su tu da poput robota izvrše "kompjutersku" radnju i otklone prepreku. Sve što učine ili izgovore toliko je banalno da boli i vređa svakog iole inteligentnog gledaoca.

Toliko potcenjivanje gledaočeve inteligencije i slobodnog vremena ipak nije očekivano od Volfganga Petersena, već duže vreme najuspešnijeg nemačkog reditelja u industrijskom Holivudu. Zato njegovom "Posejdonu" želimo mirno more i dovoljno pojasa za spasavanje nasamarenih gledalaca.