ИСТИНЕ И ЛАЖИ

Позајмио сам овај наслов од најславнијег филмског редитеља који је тим речима назвао један свој филмски есеј, настао пред његову смрт. Мислим да имам права на ову малу позајмицу с обзиром на то да је тема коју бих да отворим баш у вези са филмом, медијем који је Орсон Велс уздигао на ниво уметности.

Знате ли шта филм највише разликује од осталих уметности? Једна битна ствар: крупни план. Њега нема ни у литератури, ни у сликарству, музици, балету, нигде не постоји тај чудесни тренутак приближавања суштини ствари.

Шта је то уопште крупни план? Ако камеру схватимо као покретно гледалиште које скаче са места на место, приближавајући се и удаљавајући се од онога што се пред њом одиграва, онда ће гледаоци у једном тренутку доживети да се сасвим приближе актерима, на раздаљину која је врло необична, да их осмотре из такозваног „крупног плана“. Многи су чули за тај појам, али претпостављам да мало њих зна шта он, заправо, подразумева.

Пре свега, толику близину посматрања човечјег лица ми практично немамо у своме животном искуству. Сетите се, колико пута сте у животу некога интензивно гледали са двадесетак центиметара удаљености? Да ли је то нормално? Није ли то упад преко границе која одређује интегритет личности? Ако изузмемо најинтимније тренутке, посматрање човека из овако неприродне близине представља неку врсту агресије, напада на људску слободу. Сећате ли се оне фотографије на којој амерички наредник, на обуци у неком америчком војном центру, урла на неког уплашеног „гуштера“ са управо те, неприродне и насилне удаљености? Оно што он изговара чуло би се и са десетак метара раздаљине, али он жели да покори тог несрећног младића управо тиме што му се уноси у лице.

То је крупни план. Прелазак преко границе која постоји у реалном, „нормалном“ животу. Оно што се у таквом тренутку догађа веома је занимљив феномен. Ми, као гледаоци, престајемо да слушамо шта глумац изговара и почињемо да размишљамо о томе шта стоји иза његових речи. Камера, као некакав денунцијант, открива чињеницу да актер каже једно, али да се у њему, у његовој интими, одиграва заправо нешто друго. Она „цинкари“. Ова, иначе сасвим нечасна делатност, постаје златни рудник филмске нарације. У њој лежи предност кинематографије над осталим драмским уметностима.

Ту се одмах поставља питање: а шта ако филмски ликови (људи) не лажу? Морам на овоме месту да кажем нешто што ће, сасвим је могуће, подићи прашину: људи лажу. Изузимајући тренутке великог бола, изливе љубави, неконтролисане налете беса и тренутке одушевљења, људи углавном не говоре оно што им је на души, то јест од јутра до мрака лажу. Сходно томе, у оквиру једне филмске приче ликови неће бити уверљиви уколико и они не лажу!

Дугујем објашњење за овако екстремно становиште. Под лажима подразумевам немогућност да се оно што осећамо директно и буквално каже, испољи. Замислите свет у коме би свако, кад год му се прохте, испољавао своја осећања. Већ видим људе који не говоре једни са другима и крв која у потоцима лије улицама. Домаће васпитање, правила понашања, друштвени статуси појединаца и још хиљаду разних сила терају нас да се понашамо онако како треба, а не онако како се баш тог тренутка осећамо. „Тако треба“ лежи у основи онога што подразумевамо под цивилизованим начином живота.

Али камера је ту да открије шта је права истина. Она у филмовима крупно снима лица актера и показује нам шта се иза њихових речи и гестова заправо крије. Гледаоци у сали су узбуђени због сазнања да су открили шта је посреди, о чему је заправо реч. Због тога имају осећај да су у центру збивања, да су и сами актери драме. И у томе је, наравно, сва драж гледања филмова у тами биоскопа.

Пре него што одбаците моје становиште о свеопштем лагању као сумњиво и нереално, предлажем вам за тренутке доконости једну занимацију (ако их ико у овој земљи може приуштити). Пошто вам је у играним филмовима од стране глумаца и редитеља већ заправо сугерисано шта ликови у крупним плановима мисле и осећају, пређите на телевизијске информативне емисије. Када наиђе крупни план неке стварне личности (најбоље политичара) покушајте да откријете шта она заправо мисли док изговара гомиле речи (које ионако немају никаквог значаја). Видећете да је истина ту, надохват руке…

редитељ