Странпутицом до великих пара

Ако се зна да око милион и двеста хиљада људи свакодневно сврати у кладионице и ако се томе дода огроман оних који учествују у државној лутрији, намеће се фрапантна претпоставка да се пола Србије коцка! Да ли је то око нас завладалаправа масовна коцкарска хистерија и шта је заправо коцкање? Болест, навика, модни хит или нешто сасвим друго?

– Коцкање на рулету или картама, спортска прогноза, лото, томбола, лутрија... све то може да остане на нивоу забаве док неко улаже симболичну суму новца, очекујући ситан добитак. Проблем настаје кад постане пут ка самоуништењу. Нажалост, граница између забаве и патолошког коцкања се лако прелази. Због коцке су многи остајали без куће, аута и пребијеног динара у џепу, задуживали се, губили пријатеље, породицу, разум, чак и главу.За коцку народ каже да је „ђавоља работа”, порок који никоме није донео ни срећу, ни новац. Са становишта медицине, ако се због игара на срећу жртвује имовина, брак, деца, достојанство, поред алкохолизма, наркоманије и проституције, коцкање представља озбиљну социјалну болест – објашњава др Аца Тасковић, психијатар.

Празна обећања

Зашто неки људи тако лако посежу за коцком?

– Ако је неко зарад коцке спреман да жртвује све, онда то поприма опасне патолошке димензије. Такве личности су ровитог, лабилног карактера и не прежу ни од чега да би се домогле новца и наставиле да се коцкају све у нади да ће их стрефити милионске премије којима би, наводно, решиле своје егзистенцијалне проблеме. То су, у ствари, асоцијални и деструктивни људи без достојанства. Тек кад себе и своју породицу доведу до просјачког штапа, кад западну у кризу, и када им прети затвор или на неки начин буду уцењени, дешава се да затраже стручну помоћ. Тада обећавају и жени, и деци, и лекару да то више неће радити. Уз велика одрицања, депресију и психичку напетост заиста неко време и престану да се коцкају. Али, као и алкохоличари, док не попију прву чашицу. Та страст је јача од привржености породици. Такви бракови се најчешће кидају, а ако опстају, опстају уз велику толеранцију оног другог. На децу која расту у породици коцкара то и те како оставља траг, јер се она идентификују са родитељима, па се може десити да једнога дана и сами постану коцкари – наглашава др Тасковић.    

Превентива најбољи лек

Није коцкање изум новог миленијума. Али, некад се – каже наш саговорник – коцкар, ипак, коцкао са достојанством. Није му толико било битно хоће ли добити или изгубити новац. Било му је битно да ли ће победити партнере са којима игра. Достојанствено је одлазио и кад је добијао и кад је губио. Ако је прокоцкао имање, а и то се догађало, извршио је самоубиство! Себе је казнио! Данас тога нема. Коцка је постала опасна игра и далеко жешћа социјална болест него што је била раније. Сада сваки кафић или било који други клуб има коцкарске апарате и ту долазе сви, малолетници, жене, мушкарци, па и старије особе. Али, не да би победили апарат, већ да би добили новац. А да би се домогли новца за коцку, многи не бирају начин. Склони су подвалама, криминалу, проституцији, а спремни су и да убију. Унук ће, рецимо, пребити бабу или опљачкати продавницу, само да седне за апарат! То је криминал! Али, када је друштво у социјалној кризи, морал „пада у воду”, а све социјалне болести избијају на површину – алкохолизам, наркоманија, проституција, коцкање... Ми смо на том нивоу. Нама предстоји социјална катаклизма! – упозорава доктор Тасковић.

(/slika2)Да ли се, ипак, може изаћи из тог зачараног круга?

– Психијатар сам више од четрдесет година и не могу да кажем да сам и једног коцкара излечио. Коцка је као магија, неодољив изазов. Чак и ако је оставе, многи јој се опет враћају. Не помажу ни уцене, ни претње, ни молбе, а, нажалост, ни терапија. Али, ако не можемо променити онога који је коцкар 20 година, можемо спречити да нам деца прерасту у коцкаре. Једини лек је превенција. Друштво мора да се призове памети и у замену за те социјалне болести младим генерацијама превентивно треба да понудити нешто што ће им користити. У првом реду – спорт. Треба широм отворити врата школских сала, где ће без надокнаде или са неком симболичном чланарином моћи да играју кошарку, одбојку, стони тенис... – апелује наш саговорник и поручује родитељима:

– Требало би бранити своју децу! Тражити у друштву неку позицију за њих. Млад човек који је завршио школу, а нема посао, не зна шта ће са собом и посеже за оним што му је при руци. А шта му се нуди? Кладионице на сваком ћошку!

-------------------------------------------

Хипноза као метод лечења

После клинике у Москви, тим руских лекара 2007. године отворио је специјализовану болницу за лечење болести зависности „Доктор Воробјев” и у Земуну. Како они виде проблем који ствара зависност од коцке и на чему се заснива њихова метода лечења?

– Велики број људи нема контролу над својим понашањем и одаје се коцки. Али, још увек постоји стереотип да коцка није болест и да медицинска помоћ није потребна. Лекарима се обраћа само десет, највише петнаест одсто њих, и то тек онда када ударе главом у зид и изгубе силан новац, упадну у велике дугове, остану без посла, разоре породицу... Свако лечење је дуг процес и не даје гаранције, а одвикавање од коцке додатно отежава то што је то таква врста зависности коју је тешко забранити. Зато се, осим традиционалних метода као што је психотерапија и фармакотерапија, примењује се и хипноза, као посебна врста лечења, да би се пацијенту та информација урезала у подсвест. Показало се да се на овај начин постижу много бољи резултати – објашњава др Игор Бољбух, директор клинике у Београду, који каже да, иако се зна да и међу женама има страствених коцкара, ниједна им се досад није обратила за помоћ.   

 --------------------------------------------------------------------

Херц прискаче у помоћ

Дејан Станковић је један од оних коцкара који је прошао пун круг, од дечачког интересовања, до борбе за голи живот. То богато искуство описао је у свом аутобиографском роману „Улог”, а анализом тог проблема позабавио се и у књизи „Патолошко коцкање, узроци и последице”.

– Био сам страствени коцкар, у сукобу с породицом и пријатељима, а зеленаши су ми били за вратом. Кад год зашкрипе кочнице, мислим да су дошли по мене, да ме овере. И, тако, једноставно нестанем. Тек онда сам схватио да сам уложио живот, а живот је превелик улог за ма коју игру. Зар не? Улог је увек већи од добитка. Јер, у ову игру не улажемо само новац, како то изгледа на први поглед, већ и део себе, породицу, пријатеље, недељни ручак, пецање недељом по подне, душевни мир... А када нам се и посрећи да добијемо, треба ли да будемо срећни? Добили смо новац који смо већ раније имали, боље рећи повратили смо један мали део изгубљеног – каже Дејан у својој литерарној исповести.

Када је успео да се истргне из канџи ове немани, Дејан је одлучио да помогне и другима тако што је 2004. године у Новом Саду основао Центар за промоцију креативности који се бави проблемом патолошког коцкања, његовим лечењем и превенцијом. Због потребе да помогне што већем броју зависника, нешто касније је покренуо и фонд „Херц у Сремским Карловцима ” и СОС центар у Београду који раде у сарадњи са стручњацима из Института за ментално здравље у Београду. 

– Колико год да имам искуства, увек се изненадим кад видим да има и оних који су отишли још даље од мене. Личне трагедије су такве да често изгледају као садржај доброг трилера – од самоубистава губитника, до зеленаша с пиштољима упереним у потиљак дужника. Интересовање да се изађе из тог пакла је велико. Чуда се не дешавају преко ноћи, јер потребно је променити „код” у главама тих људи, али охрабрујуће је што смо многим патолошким коцкарима, који су у протеклих неколико година прошли програм фонда, ипак успели да помогнемо – истиче Станковић и подсећа: – Као и свугде у свету, и наша држава један део буџета пуни од игара на срећу и коцке. Али, док у Швајцарској и још неким земљама за лечење зависности по једном патолошком коцкару, на годишњем нивоу, издвајају 1.900 евра, код нас нико не жели да призна да постоји тај масовни проблем и не даје ни динара да би се тим људима помогло. Јер, добит државе је тренутна, а штета од коцкања је на одложени рок!   

 ------------------------------------------------------------------------------

Ни даме нису имуне

Највише се коцкају мушкарци. Нажалост, кладионице све више посећују и деца школског узраста, мада њима, у принципу, није дозвољен улаз, а ни жене нису имуне на хазардне игре. Позната је једна времешна госпођа коју је због карактеристичног начина облачења особље коцкарнице прозвало Црвенкапа. Важила је за јачег хазардера. У једној београдској коцкарници на рулету, најпопуларнијој игри међу лепшим полом, месецима је остављала целу своју пензију, а једне вечери, за два сата је „од мерака” прокоцкала и уштеђевину. 

Али, даме су углавном одговорније и дубље преживљавају губитак. Статистике кажу да су због коцкарских дугова од пет самоубица, четири – жене!

----------------------------------------------------------------- 

О намештањима и искуствима

Да је играње у кладионицама у већини случајева пропаст за играче потврђује и Драган Обренић, спортски аналитичар, који годинама прати збивања, или можда боље речено, намештања у фудбалу.

– У 97 одсто случајева реч је о резултатима који немају много везе са стварним снагама тимова. У Шпанији је, рецимо, сасвим легална појава „премирање” или чашћавање тимова за победу. Шта то конкретно значи? Рецимо власник сам Осасуне и мени одговара да победи Еспањол који игра са Билбаом. Ја „премирам”, дакле, частим Осасунине фудбалере ако победе. И они победе, јер им је стало до пара. На овај начин је „посао испод жита” стављен на сто, легализовано је право да се неко подстиче да нешто постигне – наводи Обренић.

У Италији се пред крај првенства наниже мноштво нерешених резултата, додаје аналитичар. Уосталом зна се да су цех за мување платили Јувентус, да су кажњени Милан и Фјорентина, и сад како ту просечан играч да погоди резултат. Никако, наравно, јер зар је нормално да већ поменути Милан, као првак Европе изгуби од неке Ређине, а и то смо гледали.

– Од тренутка када су рекламе за кладионице залепљене на дресове фудбалера, ствар је отишла низбрдо за кладиоце. На пример, велика европска кладионица „онлајн” има шест милиона играча, нека сваки трећи уложи по евро дневно, а ко игра за тако мало пара, за месец дана у њиховој каси буде 60 милиона евра, најмање – рачуна Драган Обренић.

Да покаже колико је немогуће надмудрити организаторе клађења он наводи и пример Атлетика који је испао из прве лиге и зарадио више пара него да је у њој опстао. Пре свега од осигурања (осигурали се од испадања на почетку сезоне) а и од кладионица које су профитирале од вере играча у Мадриђане, подсећа спортски хроничар.

Коме није довољно да погледа у празне џепове, ово Обренићево подсећање можда неће значити много, али чињенице су чињенице…

------------------------------------------------------------------- 

Када је улог народ

Коцка је и код нас и у свету масовна појава. Пасионираних хазардера има готово у свим браншама, а чини се да је међу богатим и славним, домаћим и страним звездама џет-сета и естраде одувек модни тренд, мада о томе нерадо говоре и већина се љути на новинаре ако их због тога прозивају. Али, не можемо да се не подсетимо чувеног коментара једне наше певачице народних песама: „Шта вас брига да ли се коцкам или не! Уосталом, коцкам за своје, а не за туђе паре. И кад губим, губим свој новац, а не као неки што су проћердали народне паре!”

– То је тачно – потврђује доктор. – Најтежи вид коцке је онај где је улог народ. Његова осећања, беда, несрећа...

------------------------------

Професионалци

Постоје и „професионални” коцкари. Они не уживају у добитку, већ у победи којом доказују своју коцкарску част.

– Углавном су високих интелектуалних способности, на професионалном плану врло креативни, а у друштву цењени. Има их међу књижевницима (сетимо се Достојевског), сликарима... Не окупљају се око рулетског стола само ради коцке, већ и ради разговора. Изгледају пристојно и неупадљиво, и често нико, осим њихове породице, не зна да се они коцкају. Ако имају заказану партију покера, рецимо у Паризу, седну на авион, одиграју, врате се кући и настављају уобичајено да живе – каже др Аца Тасковић.