Од аутсајдера до добитника

У регионалном такмичарском програму Трећег фестивала „Белдокс”, вечерас у 18.30 сати премијерно ће бити приказан филм „Тарот Србија” Ивана Икића (28), којим је аутор дипломирао филмску и ТВ режију на ФДУ у Београду, и то као студент генерације. Документарац „Тарот Србија” је филм о контроверзном Милану Радоњићу Тароту, једној од балканских ТВ звезда који гледањем у тарот карте „решава” проблеме балканског транзиционог друштва.

– Почетком 2007. желео сам да снимим филм који би својим друштвеним ангажманом покушао да ухвати транзициони дух времена у којем живимо. Када сам први пут видео емисију Милана Тарота, препознао сам, с једне стране, аутентични генерацијски бунт који је годинама акумулирани који се кроз његову емисију претворио у вид друштвене субверзије – каже за „Политику” редитељ Икић и додаје да су му, с друге стране, те емисије деловале као колективна национална психотерапија,јер су одједном сви они који живе на маргинама друштва добили шансу да проговоре јавно о својим проблемима.

– Милан припада генерацији младих у Србији коју није заобишла ниједна од етапа нашег колективног посртања деведесетих: ратови, санкције, беспарица, распадање сваког облика система вредности... Генерацији која од своје младости није имала с тим ништа, ушла је у период бруталног капитализма као потпуни аутсајдер. Милан је прошао пут од аутсајдера до, малтене, добитника наше транзиције – истиче аутор који свог јунака нити брани, нити напада, јер, како каже, нема потребу да својим ставовима дели моралне лекције чекићем директно у главу гледаоца.

Редитељ Икић истиче да је филм о Милану Тароту групни портрет Србије, и филм о нашем менталитету.

– Тај менталитет је заробљен негде на пола пута од села ка граду, малициозан и декадентан, клаустрофобичан и аутодеструктиван, заслепљен од националних митова и дугогодишње беде која је прерасла у похлепу. Не знам како бих другачије објаснио неке апсурдне ситуације које сам доживео на снимању филма као што су најчешћа питања која људи постављају Милану: да ли им комшије или рођаци бацају црну магију, како да пронађу закопано благо или освоје новац на играма на срећу. То су идеје до којих најдаље досеже просечан ум становника Србије. Дакле, за неуспехе су увек криви други, а успех долази само пуком срећом, не дај боже да се неко помучи мало – указује аутор и открива да статистички највећи број оних који се обраћају Милану има проблеме да се ожени или уда, или сумња да их партнер вара.

– Та чињеница требало би да буде повод за социолошку анализу, а поготову је изражена на селу где момци остају нежење јер девојке беже у град, не желећи да на селу проведу живот. После тих љубавно-брачних питања следе питања о свим врстама инстант богаћења, а последња велика група су породично-родбинско-комшијске сплетке и поремећени односи који готово увек имају примесу „црне магије”.

Током рада на филму, Икић је, како каже, увидео многе чињенице о систему и институцијама Србије, али и суседа, у којима Милан има емисије.

– Људи немају коме да се обрате, за њихове проблеме нико не мари, и зато они очајнички траже да их неко саслуша. Политичке елите су креирале идеологију бахатости која се само пресликава на све сегменте друштва а то људе додатно тера у очај и безнађе – упозорава редитељ који ће се у наредном пројекту, играном филму радног наслова „Варвари”, бавити потиснутим насиљем код тинејџера у српској провинцији, које експлодира и претвара се у свеопшту деструкцију.

И. Аранђеловић