Чајанка у Вашингтону

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка 
Ва­шинг­тон – На пр­ви по­глед, био је то са­мо још је­дан од ску­по­ва у цен­тру Ва­шинг­то­на ко­ји ни­су баш сва­ко­днев­ни, али се по­вре­ме­но до­га­ђа­ју. На Тр­гу сло­бо­де, не­да­ле­ко од Бе­ле ку­ће, уочи по­дне­ва, по при­јат­ном про­лећ­ном да­ну, оку­пи­ло се, по гру­бој про­це­ни, не ви­ше од две хи­ља­де љу­ди. При­спе­ли су у ко­ло­ни од пе­де­се­так ауто­бу­са ко­ја је пре то­га Аме­ри­ком кр­ста­ри­ла три не­де­ље.

Сти­гли су у че­твр­так, 15. апри­ла. С раз­ло­гом – то је да­тум ка­да ис­ти­че рок да Аме­ри­кан­ци из­ми­ре сво­је ра­чу­не са др­жа­вом: да под­не­су по­ре­ске при­ја­ве на лич­на при­ма­ња. То се ов­де зо­ве „по­ре­ски дан”. Уче­сни­ци овог ми­тин­га су због то­га би­ли по­себ­но мо­ти­ви­са­ни: по­рез је глав­ни сим­бол оно­га што их оку­пља – сим­бол „ве­ли­ке вла­де”. А кад је вла­да ве­ли­ка, он­да на­ве­ли­ко и вла­да, што је по њи­ма про­тив­но ду­ху аме­рич­ког уста­ва и аме­рич­ке сло­бо­де.

Ово је био мој пр­ви не­по­сред­ни су­срет са по­кре­том ко­ји је већ не­што ви­ше од го­ди­ну да­на, од кра­ја фе­бру­а­ра 2009, рас­ту­ћи по­ли­тич­ки фе­но­мен Аме­ри­ке. То је „По­крет ча­јан­ке” , ко­ји је име пре­у­зео из исто­риј­ског про­те­ста одр­жа­ног у мла­дој Аме­ри­ци, од­но­сно та­да­шњој бри­тан­ској ко­ло­ни­ји Ма­са­чу­сетс (да­нас јед­ној од са­ве­зних др­жа­ва). У знак про­те­ста убог то­га што је уве­ден по њи­хо­вој оце­ни не­у­став­ни по­рез, незaдовољници су у Бо­стон­ској лу­ци 16. де­цем­бра 1773. при­ре­ди­ли „ча­јан­ку”, ти­ме што су у оке­ан ба­ци­ли три брод­ска то­ва­ра ча­ја.

У фе­бру­а­ру про­шле го­ди­не, на вр­хун­цу еко­ном­ске кри­зе, је­дан по­пу­лар­ни кон­зер­ва­тив­ни ТВ во­ди­тељ је на­ја­вио но­ву „ча­јан­ку” као про­тест због вла­ди­ног из­ба­вље­ња ве­ли­ких ба­на­ка и фи­нан­сиј­ске по­мо­ћи они­ма ко­ји су узе­ли кре­ди­те за ку­ће па су у кри­зи пре­ста­ли да их от­пла­ћу­ју. Во­ди­тељ Рик Сан­те­ли (ју­тар­њи про­грам мре­же Си-Ен-Би-Си) се, док је ово са­оп­шта­вао, у јед­ном мо­мен­ту раз­го­ро­па­дио, устао и по­ви­ше­ним гла­сом упи­тао сво­је са­го­вор­ни­ке и гле­да­о­це: „Ко­ли­ко вас же­ли да ис­пла­ћу­је кре­дит ком­ши­ји ко­ји има со­бу ви­шка, али не мо­же да пла­ћа сво­је ра­чу­не? Пред­сед­ни­че Оба­ма, да ли слу­ша­те, ми ће­мо у ју­лу у Чи­ка­гу при­ре­ди но­ву ча­јан­ку”.

У ро­ку од не­ко­ли­ко са­ти отво­рен је но­ви ин­тер­нет сајт „ча­јан­ка у Чи­ка­гу” и ве­о­ма бр­зо, „ча­јан­ки” је би­ло сву­где, од ис­точ­не до за­пад­не оба­ле Аме­ри­ке. У на­ро­чи­тој ме­ша­ви­ни спон­та­но­сти и ор­га­ни­зо­ва­но­сти, у Аме­ри­ци је ство­ре­на тре­ћа по­ли­тич­ка сна­га, „По­крет ча­јан­ке”, ко­ји пре­ма ве­ро­до­стој­ним про­це­на­ма има око 8 ми­ли­о­на ак­ти­ви­ста, не­ма ли­де­ра (ма­да на то ме­сто пре­тен­ду­је Са­ра Пеј­лин, не­у­спе­ла кан­ди­дат­ки­ња за пот­пред­сед­ни­цу), оку­пља не­за­до­вољ­ни­ке кон­зер­ва­тив­не ори­јен­та­ци­је ко­ји су про­тив сва­ких про­ме­на у Аме­ри­ци, осим про­ме­не са­да­шњег еста­бли­шмен­та, а на пр­вом ме­сту „со­ци­ја­ли­сте” у Бе­лој ку­ћи, Ба­ра­ка Оба­ме.

То је, на ми­тин­гу би­ло са­свим очи­глед­но. Скуп је био ша­ро­лик, мла­ди и ста­ри, под­јед­на­ко му­шкар­ци и же­не. Шта же­ле, од­но­сно не же­ле, ви­де­ло се по па­ро­ла­ма ко­је су др­жа­ли из­над гла­ва. „Кад не­прав­да по­ста­не за­кон, от­пор по­ста­је ду­жност”, по­ру­чи­вао је­дан од њих. „Ве­ли­ка вла­да нас је сма­њи­ла”, пи­ше на дру­гом. На тре­ћем је ис­пи­са­на број­ка „$ 12.830.907.977” – тре­нут­ни из­нос аме­рич­ке за­ду­же­но­сти (12,8 хи­ља­да ми­ли­јар­ди до­ла­ра). „Де­мо­кра­те, от­пу­ште­ни сте”, „Ми на­род са­да смо вла­сни­штво Ки­не­за”... по­ру­чи­ва­ли су оста­ли.

На мно­го тран­спа­ре­на­та био је лик глав­не ме­те про­те­ста, Оба­ме. На јед­ном је он на­цр­тан из ре­ше­та­ка, са по­ру­ком „Про­ме­на у ко­ју мо­же­те да ве­ру­је­те” (по­пу­лар­на Оба­ми­на из­бор­на па­ро­ла). На сле­де­ћем је по­ру­ка „Бо­рио сам се про­тив ко­му­ни­ста у Ви­јет­на­му, а са­да га имам у Бе­лој ку­ћи”. Јед­на де­вој­ка је др­жа­ла је­дан ко­ји је био и увре­дљив и ра­си­стич­ки: „Се­лу у Ке­ни­ји не­до­ста­је ње­гов иди­от”.

Док су са три­би­не од­је­ки­ва­ле оштре ре­чи го­вор­ни­ка – чи­ни ми се да је нај­ра­ди­кал­ни­ја би­ла чла­ни­ца Пред­став­нич­ког до­ма Кон­гре­са Ми­шел Беч­ман, ко­ја је по­ру­чи­ла „Ми смо про­тив ганг­стер­ске вла­де”, при­шао сам јед­ној ста­ри­јој го­спо­ђи ко­ја је сво­ју про­тест­ну па­ро­лу ис­пи­са­ла на ко­ма­ду па­пи­ра, без мот­ке ко­јом би је уз­ди­гла из­над гла­ве. На мо­је пи­та­ње про­тив че­га је, од­го­во­ри­ла ми је „Про­тив по­ре­за и све­га оста­лог”.„Ово ће из­гле­да по­ста­ти ко­му­ни­стич­ка зе­мља и ја то не во­лим” ка­же она (зо­ве се Џор­џи­ја Дра­јер и ни­је јој би­ло те­шко да се са сво­јих 75 го­ди­на, са ћер­ком, за­пу­ти чак из одав­де 800 ки­ло­ме­та­ра уда­ље­ног Син­си­на­ти­ја, др­жа­ва Оха­јо). „За­што ја да пла­ћам по­рез, а дру­ги не”, до­да­је. Ко то не пла­ћа по­рез, пи­тао сам. „Они ко­ји при­ма­ју со­ци­јал­ну по­моћ”, спрем­но је од­го­во­ри­ла.

Ма­ло да­ље, у гру­пи му­шка­ра­ца у ма­ји­ца­ма на чи­јим ле­ђи­ма је од­штам­па­на чу­ве­на ре­че­ни­ца из јед­ног го­во­ра Ро­нал­да Ре­га­на, ико­не аме­рич­ких кон­зер­ва­ти­ва­ца, ко­ја ка­же „У овој кри­зи вла­да ни­је ре­ше­ње за на­ше про­бле­ме, вла­да је про­блем”, за раз­го­вор је нај­спрем­ни­ји Боб Мар­ти­но, ко­ји је сти­гао из су­сед­не Вир­џи­ни­је. Он се не­дав­но пен­зи­о­ни­сао и глав­ни раз­лог ње­го­вог не­за­до­вољ­ства је то „што нас иг­но­ри­шу они ко­ји тре­ба да нас пред­ста­вља­ју.” Али до­да­је: „Све ће се то про­ме­ни­ти у но­вем­бру” (ка­да се одр­жа­ва­ју из­бо­ри за тре­ћи­ну чла­но­ва Кон­гре­са у ко­јем де­мо­кра­те са­да у оба до­ма има­ју ве­ћи­ну).

Деј­вид Дал, мо­мак од 28 го­ди­на, био је не­ка­ко из­дво­јен из го­ми­ле, са сво­јим тран­спа­рен­том на ко­јем је из­нео сво­ју по­ру­ку: „Мо­ра не­где да се поч­не, мо­ра не­кад да се поч­не, ко­је вре­ме је бо­ље од овог, ко­је ме­сто је бо­ље од овог?”. Тре­нут­но је, ка­же ми, из­ме­ђу два по­сла, из Бал­ти­мо­ра (Ме­ри­ленд) се­ли се у Вир­џи­ни­ју, где је упра­во ку­пио ку­ћу, Под­се­ћам га да ће због то­га до­би­ти по­ре­ску олак­ши­цу од 8.000 до­ла­ра ко­ју да­је фе­де­рал­на вла­да, на шта од­го­ва­ра да већ 12 го­ди­на пла­ћа по­рез, те да је „у ре­ду и да му се не­што вра­ти”. За се­бе ка­же да ни­је ни де­мо­кра­та ни ре­пу­бли­ка­нац, јед­но­став­но му се не сви­ђа „ку­да је вла­да кре­ну­ла”. Ку­да је кре­ну­ла? „Же­ли да ко­ман­ду­је, да рас­по­де­љу­је”, од­го­ва­ра.

Ис­тра­жи­ва­ње ко­је су спро­ве­ли ТВ мре­жа Си-Би-Ес и „Њу­јорк тајмс”, по­ка­за­ло је да су 89 од­сто при­пад­ни­ка „По­кре­та ча­јан­ке” бел­ци, тро­је од че­тво­ро се­бе опи­су­ју као кон­зер­ва­тив­це, 60 од­сто гла­са­ју за ре­пу­бли­кан­це. Чак 92 од­сто ве­ру­је да је Аме­ри­ка на по­гре­шном ко­ло­се­ку, а 88 од­сто за то кри­ви баш Оба­му.

У пр­вим сту­ди­ја­ма со­ци­јал­них и еко­ном­ских узро­ка ко­ји до­при­но­се про­цва­ту „По­кре­та ча­јан­ке”, пре све­га се ука­зу­је на еко­ном­ском кри­зом фру­стри­ра­ну сред­њу кла­су Аме­ри­ке. Ре­це­си­ја је зва­нич­но про­шла, али опо­ра­вак не до­но­си и по­вра­так пу­не за­по­сле­но­сти ко­ја је са­да зва­нич­но са­мо не­што ма­ња од 10 од­сто, а по не­ки­ма ре­ал­но чак 17 од­сто. Де­мо­граф­ске про­јек­ци­је по­ка­зу­ју да ве­ћи­на ста­нов­ни­ка већ сре­ди­ном овог ве­ка не­ће би­ти тра­ди­ци­о­нал­но про­те­стант­ска и бе­ла –у ве­ћи­ни ће би­ти са­да­шње ма­њи­не: ла­ти­но­си, Ази­ја­ти и црн­ци. Раз­ло­га за зеб­ње и стра­хо­ве свих вр­ста има мно­го, но­стал­ги­ја за оним што је би­ло, ка­да је све цве­та­ло, је ве­ли­ка, али је још ве­ће не­за­до­вољ­ство што по­вра­так на то ни­је на ви­ди­ку.

Би­ће још ча­јан­ки.

 Ми­лан Ми­шић