Чајанка у Вашингтону
Од нашег сталног дописника
Вашингтон – На први поглед, био је то само још један од скупова у центру Вашингтона који нису баш свакодневни, али се повремено догађају. На Тргу слободе, недалеко од Беле куће, уочи поднева, по пријатном пролећном дану, окупило се, по грубој процени, не више од две хиљаде људи. Приспели су у колони од педесетак аутобуса која је пре тога Америком крстарила три недеље.
Стигли су у четвртак, 15. априла. С разлогом – то је датум када истиче рок да Американци измире своје рачуне са државом: да поднесу пореске пријаве на лична примања. То се овде зове „порески дан”. Учесници овог митинга су због тога били посебно мотивисани: порез је главни симбол онога што их окупља – симбол „велике владе”. А кад је влада велика, онда навелико и влада, што је по њима противно духу америчког устава и америчке слободе.
Ово је био мој први непосредни сусрет са покретом који је већ нешто више од годину дана, од краја фебруара 2009, растући политички феномен Америке. То је „Покрет чајанке” , који је име преузео из историјског протеста одржаног у младој Америци, односно тадашњој британској колонији Масачусетс (данас једној од савезних држава). У знак протеста убог тога што је уведен по њиховој оцени неуставни порез, незaдовољници су у Бостонској луци 16. децембра 1773. приредили „чајанку”, тиме што су у океан бацили три бродска товара чаја.
У фебруару прошле године, на врхунцу економске кризе, један популарни конзервативни ТВ водитељ је најавио нову „чајанку” као протест због владиног избављења великих банака и финансијске помоћи онима који су узели кредите за куће па су у кризи престали да их отплаћују. Водитељ Рик Сантели (јутарњи програм мреже Си-Ен-Би-Си) се, док је ово саопштавао, у једном моменту разгоропадио, устао и повишеним гласом упитао своје саговорнике и гледаоце: „Колико вас жели да исплаћује кредит комшији који има собу вишка, али не може да плаћа своје рачуне? Председниче Обама, да ли слушате, ми ћемо у јулу у Чикагу приреди нову чајанку”.
У року од неколико сати отворен је нови интернет сајт „чајанка у Чикагу” и веома брзо, „чајанки” је било свугде, од источне до западне обале Америке. У нарочитој мешавини спонтаности и организованости, у Америци је створена трећа политичка снага, „Покрет чајанке”, који према веродостојним проценама има око 8 милиона активиста, нема лидера (мада на то место претендује Сара Пејлин, неуспела кандидаткиња за потпредседницу), окупља незадовољнике конзервативне оријентације који су против сваких промена у Америци, осим промене садашњег естаблишмента, а на првом месту „социјалисте” у Белој кући, Барака Обаме.
То је, на митингу било сасвим очигледно. Скуп је био шаролик, млади и стари, подједнако мушкарци и жене. Шта желе, односно не желе, видело се по паролама које су држали изнад глава. „Кад неправда постане закон, отпор постаје дужност”, поручивао један од њих. „Велика влада нас је смањила”, пише на другом. На трећем је исписана бројка „$ 12.830.907.977” – тренутни износ америчке задужености (12,8 хиљада милијарди долара). „Демократе, отпуштени сте”, „Ми народ сада смо власништво Кинеза”... поручивали су остали.
На много транспарената био је лик главне мете протеста, Обаме. На једном је он нацртан из решетака, са поруком „Промена у коју можете да верујете” (популарна Обамина изборна парола). На следећем је порука „Борио сам се против комуниста у Вијетнаму, а сада га имам у Белој кући”. Једна девојка је држала један који је био и увредљив и расистички: „Селу у Кенији недостаје његов идиот”.
Док су са трибине одјекивале оштре речи говорника – чини ми се да је најрадикалнија била чланица Представничког дома Конгреса Мишел Бечман, која је поручила „Ми смо против гангстерске владе”, пришао сам једној старијој госпођи која је своју протестну паролу исписала на комаду папира, без мотке којом би је уздигла изнад главе. На моје питање против чега је, одговорила ми је „Против пореза и свега осталог”.„Ово ће изгледа постати комунистичка земља и ја то не волим” каже она (зове се Џорџија Драјер и није јој било тешко да се са својих 75 година, са ћерком, запути чак из одавде 800 километара удаљеног Синсинатија, држава Охајо). „Зашто ја да плаћам порез, а други не”, додаје. Ко то не плаћа порез, питао сам. „Они који примају социјалну помоћ”, спремно је одговорила.
Мало даље, у групи мушкараца у мајицама на чијим леђима је одштампана чувена реченица из једног говора Роналда Регана, иконе америчких конзервативаца, која каже „У овој кризи влада није решење за наше проблеме, влада је проблем”, за разговор је најспремнији Боб Мартино, који је стигао из суседне Вирџиније. Он се недавно пензионисао и главни разлог његовог незадовољства је то „што нас игноришу они који треба да нас представљају.” Али додаје: „Све ће се то променити у новембру” (када се одржавају избори за трећину чланова Конгреса у којем демократе сада у оба дома имају већину).
Дејвид Дал, момак од 28 година, био је некако издвојен из гомиле, са својим транспарентом на којем је изнео своју поруку: „Мора негде да се почне, мора некад да се почне, које време је боље од овог, које место је боље од овог?”. Тренутно је, каже ми, између два посла, из Балтимора (Мериленд) сели се у Вирџинију, где је управо купио кућу, Подсећам га да ће због тога добити пореску олакшицу од 8.000 долара коју даје федерална влада, на шта одговара да већ 12 година плаћа порез, те да је „у реду и да му се нешто врати”. За себе каже да није ни демократа ни републиканац, једноставно му се не свиђа „куда је влада кренула”. Куда је кренула? „Жели да командује, да расподељује”, одговара.
Истраживање које су спровели ТВ мрежа Си-Би-Ес и „Њујорк тајмс”, показало је да су 89 одсто припадника „Покрета чајанке” белци, троје од четворо себе описују као конзервативце, 60 одсто гласају за републиканце. Чак 92 одсто верује да је Америка на погрешном колосеку, а 88 одсто за то криви баш Обаму.
У првим студијама социјалних и економских узрока који доприносе процвату „Покрета чајанке”, пре свега се указује на економском кризом фрустрирану средњу класу Америке. Рецесија је званично прошла, али опоравак не доноси и повратак пуне запослености која је сада званично само нешто мања од 10 одсто, а по некима реално чак 17 одсто. Демографске пројекције показују да већина становника већ средином овог века неће бити традиционално протестантска и бела –у већини ће бити садашње мањине: латиноси, Азијати и црнци. Разлога за зебње и страхове свих врста има много, носталгија за оним што је било, када је све цветало, је велика, али је још веће незадовољство што повратак на то није на видику.
Биће још чајанки.
Милан Мишић
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


