Пиши што мислиш и с разумевањем

Нисам мислио да ћу бити новинар. Једном, као млађани гимназијалац на то сам помислио али је то „претерано” мишљење о себи имало неочекивани, па и шокантни исход: на крају те школске године избачен сам из ње због пет јединица у књижици. То је, рекао бих, више погодило родитеље него моју претенциозност. Оставио сам фудбал и вратио се књизи, коју сам више читао него што сам учио. Толстој, Зола, Дикенс или Драјзер и, наравно, Јесењинова „Керуша”, па лекције!...

Уз књиге, та генерација око двадесетих година прошлог века рођена, скупљала је прилог за борбу против Франка, демонстрирала кад су Чемберлен и Даладје у Минхену 1939. поклонили Европу Хитлеру, када је француски маршал Петен клечао пред фирером и када су из пивнице у Нојхаузерштрасе, где су севали ножеви – урлици нациста допирали и до нас... Било је то доба које је почело да се другачије фундира, и усмерава духовно и појмовно ка том осећању слободарског. Рефлекси зова правде били су социјални – незадовољни радници, свуда па и у Ужицу, тражили су другу поделу рада. У протесту сам се затекао и ја; као преступник и грађанског, не само школског, реда – опет сам избачен из школе!

Ускоро потом стигао је и рат, затим конц-логор (Норвешка), где сам на полуострву подаље од Тронхајма, радећи на каменолому под пушком „на готовс” – видео викендицу Кнута Хамсуна пред чијим је вратима била хрпа бачених књига у знак протеста због његове колаборације с нацистима. Ту сам, као двоструки понављач, написао свој први новинарски текст „Зар и ти, Кнуте?”, објављен у нашем илегалном логорском часопису „Мелс”. (Волео сам Хамсунов сјајни роман „Глад”.) То би, ето, могао да буде први корак у професију за коју неки кажу да је у њој све лако осим писања, и да је прави новинар онај ко на време осети када треба да оде.

Шкакљиво и ризично занимање јесте. А када у земљу продру „кукасти крстови”, онда је одбрана етике обавеза. Тек што сам у „Политику” ушао, Добрица Ћосић ми је, у првом свом интервјуу за дневни лист, казао: „Никад не бих био писац да нисам био револуционар”. Тако мисли и Брехт!

У атмосфери рата ниједном човеку, а посебно новинару, није лако. Искуство говори да је то велика проба. Одлучио сам да „заштитим” своје Ја: за 34 године, колико сам провео у „Политици”, само ми је једном главни уредник Мирко Тепавац, фини, толерантни, мудри господин, рекао да једну моју рубрику „оставимо док се ова збрка стиша” (политичка). После је ушла у лист.

Први моји кораци у „Гласу” и „20. октобру” нису оставили видљивији траг. Али, не дуго потом, они су престали да излазе те сам се нашао на улици. Главни уредник „Књижевних новина” био је песник Душан Костић, који је тада био и врли репортер „Политике”. Прихватио је моју понуду да пишем позоришну критику (театар ми је матични фах), а чак ме је предложио „Политици” за рад. Главни уредник тада био је Богдан Пешић, одличан уредник и сјајaн новинар. Однекуд је прочитао моју критику „Дунда Мароја” и Душану рекао да ме пошаље. Срдачан и, негде журећи, рече: „Пиши што мислиш и с разумевањем, јер кад си у срџби, на језик свашта излази”.

Тако сам, ето, 1. априла 1952. ушао у ту митску кућу журнализма. Трећи спрат зграде у Цетињској, две собе и три даме. У једној је Олга Божичковић, већ афирмисана списатељица, „домаћица” редакције и мала икона „Политике”, која пише о позоришту, а касније цењени арбитар згода, комада и ТВ серија. Марија Кирић ретко се кад не шали, ставила ми је руку на раме и рекла: „Пиши кратко… ко данас чита ’лауфтепихе’”. Марија пише извештаје и вести за које знамо да су срж дневних новина. Примили су ме као неког свог, па смо то, породица, и постали. Читали смо једни другима рубрике како бисмо себе проверили и помогли. Јер, сви смо знали да је „Политика” више потребна нама, него баш ми њој. Радили смо као да је она наш други дом.

Сваки придошлица морао је, најпре, код „домаћина” редакције на тзв. „калфенско”, на проверу знања и осећања „Политике”. То је Живан Митровић, уредник. После пола сата је саветовао: „’Политика’ није наша лична ствар; лично је само то што напишеш, а писаћеш оно што видиш и доживиш без обзира шта ће неко, с једне или друге стране, рећи.” Био је на „испиту” и Александар Саша Ненадовић, тек дошавши члан, тих и озбиљан, али није дуго остао јер је припреман за дописника у Лондону.

Приспела је и уредница Радмила Бунушевац, поздравила нас, мене врло љубазно, и рекла ми: „Била сам против тога да дођете. Читала сам Вас, али се у ’Политици’ тако не пише. Но, Богдан мисли другачије.” Скромна, строга али увиђавна учила је да заједно остварујемо достојанство знања и правде, штитећи недужне и промовишући истинољубиве. Захтевала је пуну одговорност за написану реч. Директор Влада Рибникар је свесрдно то помогао тако што је (знан као врсни познавалац српског) писао краће напомене о томе, стилу и композицији речи.

Предложили смо (с колегама из „Културног додатка”, недостижног досијеa тих збивања, и уредника Ристе Тошовића и Миодрага Максимовића) – да група наших новинара приређује у градовима програм најактуелнијих догађаја из свих области, што је имало широк одјек; основали смо Фест; затим „Жисел”, филмски фестивал у Омољици; брзопотезни шаховски турнир који је имао велики публицитет и код нас, и у свету (многи светски велемајстори су на њему играли). „Политика” је подигла Дом културе у Крупњу, иницирали смо оснивање библиотеке које сада, на жалост, нема. А могли смо да је имамо и од књига наших новинара, почев од Нушића до данас.

Плате су биле као посвуда – нејаке, па од 20. у месецу стезали смо каише. Могли смо да зарадимо пишући за друге листове, што редакција, наравно, није дозвољавала; а и да јесте, ретко да би ко од нас то урадио јер би то била бламажа за „Политику” а за нас недостојно. Али, јавио се наш „спонзор”, незаборавни човек и новинар Мирослав Миро Радојчић који нам је из Лондона, уз виски, слао више пута три метра штофа за одела, лекове, беби-одећу, за мене наочаре са Цајсовим стаклом и бриљантне извештаје за „Политику”, од тениса и фудбала почев…

У пензији сам скоро 23 године, у међувремену лист је добио немали број добрих, изузетних новинара. И данас, кад смо у рукама с „Политиком”, онда смо у средишту живота.