Piši što misliš i s razumevanjem

Nisam mislio da ću biti novinar. Jednom, kao mlađani gimnazijalac na to sam pomislio ali je to „preterano” mišljenje o sebi imalo neočekivani, pa i šokantni ishod: na kraju te školske godine izbačen sam iz nje zbog pet jedinica u knjižici. To je, rekao bih, više pogodilo roditelje nego moju pretencioznost. Ostavio sam fudbal i vratio se knjizi, koju sam više čitao nego što sam učio. Tolstoj, Zola, Dikens ili Drajzer i, naravno, Jesenjinova „Keruša”, pa lekcije!...

Uz knjige, ta generacija oko dvadesetih godina prošlog veka rođena, skupljala je prilog za borbu protiv Franka, demonstrirala kad su Čemberlen i Daladje u Minhenu 1939. poklonili Evropu Hitleru, kada je francuski maršal Peten klečao pred firerom i kada su iz pivnice u Nojhauzerštrase, gde su sevali noževi – urlici nacista dopirali i do nas... Bilo je to doba koje je počelo da se drugačije fundira, i usmerava duhovno i pojmovno ka tom osećanju slobodarskog. Refleksi zova pravde bili su socijalni – nezadovoljni radnici, svuda pa i u Užicu, tražili su drugu podelu rada. U protestu sam se zatekao i ja; kao prestupnik i građanskog, ne samo školskog, reda – opet sam izbačen iz škole!

Uskoro potom stigao je i rat, zatim konc-logor (Norveška), gde sam na poluostrvu podalje od Tronhajma, radeći na kamenolomu pod puškom „na gotovs” – video vikendicu Knuta Hamsuna pred čijim je vratima bila hrpa bačenih knjiga u znak protesta zbog njegove kolaboracije s nacistima. Tu sam, kao dvostruki ponavljač, napisao svoj prvi novinarski tekst „Zar i ti, Knute?”, objavljen u našem ilegalnom logorskom časopisu „Mels”. (Voleo sam Hamsunov sjajni roman „Glad”.) To bi, eto, mogao da bude prvi korak u profesiju za koju neki kažu da je u njoj sve lako osim pisanja, i da je pravi novinar onaj ko na vreme oseti kada treba da ode.

Škakljivo i rizično zanimanje jeste. A kada u zemlju prodru „kukasti krstovi”, onda je odbrana etike obaveza. Tek što sam u „Politiku” ušao, Dobrica Ćosić mi je, u prvom svom intervjuu za dnevni list, kazao: „Nikad ne bih bio pisac da nisam bio revolucionar”. Tako misli i Breht!

U atmosferi rata nijednom čoveku, a posebno novinaru, nije lako. Iskustvo govori da je to velika proba. Odlučio sam da „zaštitim” svoje Ja: za 34 godine, koliko sam proveo u „Politici”, samo mi je jednom glavni urednik Mirko Tepavac, fini, tolerantni, mudri gospodin, rekao da jednu moju rubriku „ostavimo dok se ova zbrka stiša” (politička). Posle je ušla u list.

Prvi moji koraci u „Glasu” i „20. oktobru” nisu ostavili vidljiviji trag. Ali, ne dugo potom, oni su prestali da izlaze te sam se našao na ulici. Glavni urednik „Književnih novina” bio je pesnik Dušan Kostić, koji je tada bio i vrli reporter „Politike”. Prihvatio je moju ponudu da pišem pozorišnu kritiku (teatar mi je matični fah), a čak me je predložio „Politici” za rad. Glavni urednik tada bio je Bogdan Pešić, odličan urednik i sjajan novinar. Odnekud je pročitao moju kritiku „Dunda Maroja” i Dušanu rekao da me pošalje. Srdačan i, negde žureći, reče: „Piši što misliš i s razumevanjem, jer kad si u srdžbi, na jezik svašta izlazi”.

Tako sam, eto, 1. aprila 1952. ušao u tu mitsku kuću žurnalizma. Treći sprat zgrade u Cetinjskoj, dve sobe i tri dame. U jednoj je Olga Božičković, već afirmisana spisateljica, „domaćica” redakcije i mala ikona „Politike”, koja piše o pozorištu, a kasnije cenjeni arbitar zgoda, komada i TV serija. Marija Kirić retko se kad ne šali, stavila mi je ruku na rame i rekla: „Piši kratko… ko danas čita ’lauftepihe’”. Marija piše izveštaje i vesti za koje znamo da su srž dnevnih novina. Primili su me kao nekog svog, pa smo to, porodica, i postali. Čitali smo jedni drugima rubrike kako bismo sebe proverili i pomogli. Jer, svi smo znali da je „Politika” više potrebna nama, nego baš mi njoj. Radili smo kao da je ona naš drugi dom.

Svaki pridošlica morao je, najpre, kod „domaćina” redakcije na tzv. „kalfensko”, na proveru znanja i osećanja „Politike”. To je Živan Mitrović, urednik. Posle pola sata je savetovao: „’Politika’ nije naša lična stvar; lično je samo to što napišeš, a pisaćeš ono što vidiš i doživiš bez obzira šta će neko, s jedne ili druge strane, reći.” Bio je na „ispitu” i Aleksandar Saša Nenadović, tek došavši član, tih i ozbiljan, ali nije dugo ostao jer je pripreman za dopisnika u Londonu.

Prispela je i urednica Radmila Bunuševac, pozdravila nas, mene vrlo ljubazno, i rekla mi: „Bila sam protiv toga da dođete. Čitala sam Vas, ali se u ’Politici’ tako ne piše. No, Bogdan misli drugačije.” Skromna, stroga ali uviđavna učila je da zajedno ostvarujemo dostojanstvo znanja i pravde, štiteći nedužne i promovišući istinoljubive. Zahtevala je punu odgovornost za napisanu reč. Direktor Vlada Ribnikar je svesrdno to pomogao tako što je (znan kao vrsni poznavalac srpskog) pisao kraće napomene o tome, stilu i kompoziciji reči.

Predložili smo (s kolegama iz „Kulturnog dodatka”, nedostižnog dosijea tih zbivanja, i urednika Riste Tošovića i Miodraga Maksimovića) – da grupa naših novinara priređuje u gradovima program najaktuelnijih događaja iz svih oblasti, što je imalo širok odjek; osnovali smo Fest; zatim „Žisel”, filmski festival u Omoljici; brzopotezni šahovski turnir koji je imao veliki publicitet i kod nas, i u svetu (mnogi svetski velemajstori su na njemu igrali). „Politika” je podigla Dom kulture u Krupnju, inicirali smo osnivanje biblioteke koje sada, na žalost, nema. A mogli smo da je imamo i od knjiga naših novinara, počev od Nušića do danas.

Plate su bile kao posvuda – nejake, pa od 20. u mesecu stezali smo kaiše. Mogli smo da zaradimo pišući za druge listove, što redakcija, naravno, nije dozvoljavala; a i da jeste, retko da bi ko od nas to uradio jer bi to bila blamaža za „Politiku” a za nas nedostojno. Ali, javio se naš „sponzor”, nezaboravni čovek i novinar Miroslav Miro Radojčić koji nam je iz Londona, uz viski, slao više puta tri metra štofa za odela, lekove, bebi-odeću, za mene naočare sa Cajsovim staklom i briljantne izveštaje za „Politiku”, od tenisa i fudbala počev…

U penziji sam skoro 23 godine, u međuvremenu list je dobio nemali broj dobrih, izuzetnih novinara. I danas, kad smo u rukama s „Politikom”, onda smo u središtu života.