Возовима преко пола Европе

Да ми је прошле среде, када сам авионом кренула на тродневно студијско путовање у Брисел, неко рекао да ћу се уместо „Јатоовим” 737 у Београд враћати возом, слатко бих се насмејала. Међутим, када је прошлог петка постало јасно да је управо двадесетпеточасовно труцкање у четири воза преко пола Европе једино решење за повратак, уколико не желим да се придружим армији људи која је европске ваздушне луке претворила у другу спаваћу собу, ништа ми није било смешно. Знала сам да ме чека поприличан подухват – путујем потпуно сама до Београда, преко Франкфурта, Минхена и Вилаха и морам да искористим сву своју сналажљивост за овај подухват.

Карту за победу над вулканским пепелом који је паралисао већину ваздушних лука у Европи купила сам једва, јер је на бриселској јужној железничкој станици – Гар ду Миди – очева кредитна картица са скромним лимитом заказала. Срећом, у помоћ је са сто евра прискочио љубазни колега Армандо Сеишас Фереира са португалске државне телевизије, који је учествовао у истом програму за новинаре, па сам успела да „скрпим” 340 евра за другу класу. У новчанику ми је остало свега 15 евра.

За сваки случај, да не пропустим воз за Франкфурт, који креће у 7.30 ујутро, у суботу сам устала у 4.45. На Гар ду Миди пристижем „шверцујући” се у метроу. Нисам стигла да купим карту – композиција која ми је била потребна, наишла је буквално две секунде након што сам стигла на перон, па сам решила да не пропуштам шансу. Ех, како би овакав метро спасио Београђане...

Контроле није било. А 15 напетих минута касније, на „гару” – поприлична збрка. Није ми баш најасније одакле ми тачно полази воз, а ту је и глад. Два пецива и литар воде – пет евра. Уз уздах, подносим и ту жртву. За утеху, убрзо проналазим прави перон. Опуштам се, а ту је и симпатична америчка породица из Индијанаполиса, која возом иде на туру по Немачкој – имам бар с ким да причам. Љубазна мама пита ме да ли моји знају како ћу се вратити. Само сам оцу и смела да признам, мислим се ја... „Да имам кћерку у твојој ситуацији, не бих желела да знам, превише бих бринула”, каже ми госпођа из Америке. Како би ме забавила, поносно показује фотографије које је начинила у подножју Ајфелове куле.  

Три сата касније, у Франкфурту, излазим из крцатог воза, журим до перона за Минхен и смештам се на резервисано седиште. А онда – опет тензија, јер после пола сата кондуктер објављује да ће воз у старту каснити 45 минута! „Супер, ако немачки воз касни оволико, шта ли тек да очекујем јужније? Можда пропустим трећи воз, а шта после?”, помислила сам у себи. Смирују ме сапутници – Дојч бан је дужан да нађе алтернативу или преноћиште у том случају, а и из Београда путем „мобилног” несебично пљуште брижни савети и подршка Марине Соковић из америчке амбасаде у Београду, која је организатор путовања. Она се чак спрема да алармира рођаке и пријатеље у Немачкој у случају да морам да останем у Минхену...   

Кашњење је „дебело”, воз за аустријски град Вилах (Бељак), Љубљану и Загреб, отишао је одавно из Минхена. Ипак, радници на пункту за информације у баварској престоници рачунају ми најбржу комбинацију до Београда и усмеравају ме на воз за Будимпешту. Он креће за двадесетак минута. Само да се докопам неке комшијске земље, после ће ми ваљда бити лакше, а неко чувено пиво пробаћу други пут...

„Рејлџет” – млазњак на шинама – заиста оправдава своје помало нескромно име.  Поред прелепих предела источне Баварске – језера, брда и нестварно зелених ливада – „шиба” брзином и до 200 километара на час! А нисам ни сама – предустретљива Аустријанка предано преводи сваку моју реч кондуктеру који се не сналази најбоље са енглеским. „Извините, морам да сиђем овде у Салцбургу. Бог вас благословио”, изговара она и грли ме чврсто, чврсто, као да ме не види први пут. Ганута сам до суза. Ни име јој не знам, али знам да смо сви ми на планети исти. Раздвајају нас језици и ништа више.

Испоставља се да је неколико седишта од мене и Ахмед, један од највећих произвођача стакленичког поврћа у Македонији. Враћа се из Копенхагена.

Немачко савршенство од воза непогрешиво је надокнадило чак 20 минута „мањка”. А на Келетију, великој будимпештанској станици за чије је раднике енглески готово потпуна енигма, схватам да воз за Србију неће кренути у предвиђених 23 часа, већ да касни добрих 80 минута. Срећна што га бар нисам пропустила, наилазим на  групу од десетак веселих Бугара који се враћају са Мадеире, португалског летовалишта у северном Атлантику. Чекају исти воз, који заправо продужава за Софију. Углас понављају да су сви Словени браћа, и за тили час, у ушима су ми нечије слушалице за МП3, из којих „праши” Брегин „Калашњиков”...

Од 25 сати колико сам провела на шинама, добра трећина је била у возу за Београд. Не знам чијој је тачно железници припадао, али је био далеко од „спејс-шатлова” какви су били претходни возови. Прастари купеи, тоалет без воде, мирис устајалости, кашњење од два и по сата... Поврх свега, иако на мојој карти јасно пише да важи до Београда, српски кондуктер, који се појавио кад је воз ушао у нашу земљу, каже да би требало да доплатим 830 динара, јер је траса Келебија-Београд дужа од трасе Шид-Београд! На моју опаску да пристајем да платим само ако ми изда рачун са потписом, он одустаје.

А онда, у недељу, око девет ујутро, воз најзад стаје у центру Београда.

Тереза Бојковић