Vozovima preko pola Evrope

Da mi je prošle srede, kada sam avionom krenula na trodnevno studijsko putovanje u Brisel, neko rekao da ću se umesto „Jatoovim” 737 u Beograd vraćati vozom, slatko bih se nasmejala. Međutim, kada je prošlog petka postalo jasno da je upravo dvadesetpetočasovno truckanje u četiri voza preko pola Evrope jedino rešenje za povratak, ukoliko ne želim da se pridružim armiji ljudi koja je evropske vazdušne luke pretvorila u drugu spavaću sobu, ništa mi nije bilo smešno. Znala sam da me čeka popriličan poduhvat – putujem potpuno sama do Beograda, preko Frankfurta, Minhena i Vilaha i moram da iskoristim svu svoju snalažljivost za ovaj poduhvat.

Kartu za pobedu nad vulkanskim pepelom koji je paralisao većinu vazdušnih luka u Evropi kupila sam jedva, jer je na briselskoj južnoj železničkoj stanici – Gar du Midi – očeva kreditna kartica sa skromnim limitom zakazala. Srećom, u pomoć je sa sto evra priskočio ljubazni kolega Armando Seišas Fereira sa portugalske državne televizije, koji je učestvovao u istom programu za novinare, pa sam uspela da „skrpim” 340 evra za drugu klasu. U novčaniku mi je ostalo svega 15 evra.

Za svaki slučaj, da ne propustim voz za Frankfurt, koji kreće u 7.30 ujutro, u subotu sam ustala u 4.45. Na Gar du Midi pristižem „švercujući” se u metrou. Nisam stigla da kupim kartu – kompozicija koja mi je bila potrebna, naišla je bukvalno dve sekunde nakon što sam stigla na peron, pa sam rešila da ne propuštam šansu. Eh, kako bi ovakav metro spasio Beograđane...

Kontrole nije bilo. A 15 napetih minuta kasnije, na „garu” – poprilična zbrka. Nije mi baš najasnije odakle mi tačno polazi voz, a tu je i glad. Dva peciva i litar vode – pet evra. Uz uzdah, podnosim i tu žrtvu. Za utehu, ubrzo pronalazim pravi peron. Opuštam se, a tu je i simpatična američka porodica iz Indijanapolisa, koja vozom ide na turu po Nemačkoj – imam bar s kim da pričam. Ljubazna mama pita me da li moji znaju kako ću se vratiti. Samo sam ocu i smela da priznam, mislim se ja... „Da imam kćerku u tvojoj situaciji, ne bih želela da znam, previše bih brinula”, kaže mi gospođa iz Amerike. Kako bi me zabavila, ponosno pokazuje fotografije koje je načinila u podnožju Ajfelove kule.  

Tri sata kasnije, u Frankfurtu, izlazim iz krcatog voza, žurim do perona za Minhen i smeštam se na rezervisano sedište. A onda – opet tenzija, jer posle pola sata kondukter objavljuje da će voz u startu kasniti 45 minuta! „Super, ako nemački voz kasni ovoliko, šta li tek da očekujem južnije? Možda propustim treći voz, a šta posle?”, pomislila sam u sebi. Smiruju me saputnici – Dojč ban je dužan da nađe alternativu ili prenoćište u tom slučaju, a i iz Beograda putem „mobilnog” nesebično pljušte brižni saveti i podrška Marine Soković iz američke ambasade u Beogradu, koja je organizator putovanja. Ona se čak sprema da alarmira rođake i prijatelje u Nemačkoj u slučaju da moram da ostanem u Minhenu...   

Kašnjenje je „debelo”, voz za austrijski grad Vilah (Beljak), Ljubljanu i Zagreb, otišao je odavno iz Minhena. Ipak, radnici na punktu za informacije u bavarskoj prestonici računaju mi najbržu kombinaciju do Beograda i usmeravaju me na voz za Budimpeštu. On kreće za dvadesetak minuta. Samo da se dokopam neke komšijske zemlje, posle će mi valjda biti lakše, a neko čuveno pivo probaću drugi put...

„Rejldžet” – mlaznjak na šinama – zaista opravdava svoje pomalo neskromno ime.  Pored prelepih predela istočne Bavarske – jezera, brda i nestvarno zelenih livada – „šiba” brzinom i do 200 kilometara na čas! A nisam ni sama – predustretljiva Austrijanka predano prevodi svaku moju reč kondukteru koji se ne snalazi najbolje sa engleskim. „Izvinite, moram da siđem ovde u Salcburgu. Bog vas blagoslovio”, izgovara ona i grli me čvrsto, čvrsto, kao da me ne vidi prvi put. Ganuta sam do suza. Ni ime joj ne znam, ali znam da smo svi mi na planeti isti. Razdvajaju nas jezici i ništa više.

Ispostavlja se da je nekoliko sedišta od mene i Ahmed, jedan od najvećih proizvođača stakleničkog povrća u Makedoniji. Vraća se iz Kopenhagena.

Nemačko savršenstvo od voza nepogrešivo je nadoknadilo čak 20 minuta „manjka”. A na Keletiju, velikoj budimpeštanskoj stanici za čije je radnike engleski gotovo potpuna enigma, shvatam da voz za Srbiju neće krenuti u predviđenih 23 časa, već da kasni dobrih 80 minuta. Srećna što ga bar nisam propustila, nailazim na  grupu od desetak veselih Bugara koji se vraćaju sa Madeire, portugalskog letovališta u severnom Atlantiku. Čekaju isti voz, koji zapravo produžava za Sofiju. Uglas ponavljaju da su svi Sloveni braća, i za tili čas, u ušima su mi nečije slušalice za MP3, iz kojih „praši” Bregin „Kalašnjikov”...

Od 25 sati koliko sam provela na šinama, dobra trećina je bila u vozu za Beograd. Ne znam čijoj je tačno železnici pripadao, ali je bio daleko od „spejs-šatlova” kakvi su bili prethodni vozovi. Prastari kupei, toalet bez vode, miris ustajalosti, kašnjenje od dva i po sata... Povrh svega, iako na mojoj karti jasno piše da važi do Beograda, srpski kondukter, koji se pojavio kad je voz ušao u našu zemlju, kaže da bi trebalo da doplatim 830 dinara, jer je trasa Kelebija-Beograd duža od trase Šid-Beograd! Na moju opasku da pristajem da platim samo ako mi izda račun sa potpisom, on odustaje.

A onda, u nedelju, oko devet ujutro, voz najzad staje u centru Beograda.

Tereza Bojković