„Нико као Ник”

Засути пепелом из исландске ерупције, Британци лансирају модернизовану варијанту Феникса – лидера који, попут митске птице, израста из „пепела” политичке сцене. Носилац такве улоге је Николас „Ник” Клег (43), човек коме се приписују и „чудотворности” – да може да промени устаљене рокаде две партије на власти, као и да својом биографијом конкурише оригиналностима Барака Обаме, првог црнца на челу Беле куће.

Као вођа треће по снази партије, либерал-демократа, Клег је, по истраживањима јавног мњења пред парламентарне изборе заказане за 6. мај, вишеструко надмашио популарност ривала из редова владајућих лабуриста и опозиционих конзервативаца. Процењује се, чак, да му је анкетна подршка већа него иједном тамошњем претенденту за место премијера, после легендарног Винстона Черчила.

Завладала је већ и – „клегманија”. Домети јој се помно проучавају: да ли је то поуздан знак спремности Британаца да изаберу нешто ново, или само упозорење традиционалним странкама да се „опасуље” и приону на тражење излаза из локалне и глобалне кризе.

Клег доноси освежење као човек који понудом „нечег трећег”, изван устаљене подвојености, може да раздрма бирачко тело, које је већ придобио „добрим изгледом” и уверљивошћу да је способан да „поврати достојанство свима нама” – сугерише у „Гардијану” књижевница Феј Велдон. Напомиње и да је он полиглота који – поред енглеског – „говори још и холандски, француски, немачки и шпански”.

Са Клегом би Британци добили изразито космополитског премијера – указује се. Међутим, високотиражни таблоид „Дејли мејл” као да инсистира да је Клегова мана – ванредни „интернационализам”, оличен у „коктелу” холандске и руске (из царских времена) крви предака, као и у браку са Шпањолком Мирјам Гонсалес Дурантес (42) која је „издејствовала” да три њихова сина добију имена из њене домовине – Антонио, Алберто и Мигел.

Посебна пажња је, чини се, посвећена делу руских корена. Подсећа се, тако, да је Клегов отац био „50 одсто Рус”. И да му је прабаба-тетка означавана као „реплика Мата Хари”, јер је „била двоструки шпијун – за Британију и некадашњи СССР”.

Наводи се, такође, да је Клег у ЕУ био посвећен збивањима у постсовјетском простору, конципирању помоћи областима Кавказа и централне Азије. И да је био део тима у преговорима за учлањење Русије и Кине у Светску трговинску организацију…

Живот је много сложенији од поједностављених подела на совјете и царисте, другове и аристократе – написала је, тим поводима, британска новинарка (са знањем руског језика) Вив Гроскоп. Па констатује, уз остало, да је у политици поприлично „сивих” зона, то јест простора за индивидуалне судбине чије наклоности измичу ограничењима системских догми.

Шта би, уосталом, од нас било и на шта бисмо данас личили да није било свакојаких мешавина? Одговора нема. Немогућно је, практично, замислити цивилизацију без преплитања различитости.

То што још постоје искључивости, са одбацивањем „свега што нисмо сасвим ми” и „што нам споља пристиже да би поништило особености”, може да се доживи и као стални подстицај – доказивању надмоћи прожимања. Нема ничег истрајнијег и успешнијег, бар не на дужи рок, од мешавина – присећам се поруке коју ми је својевремено, у интервјуу за „Политику”, дао славни аргентински писац и активиста за људска права Ернесто Сабато.

Као модел таквог укрштања он је тада видео Југославију, која је у међувремену нестала.

Афирмисали су се, међутим – уз све пратеће неизвесности и сумњичавости – нови симболи обједињавања различитости. На пример: Европска унија, Обама, претварање Вашингтона и Пекинга у економске „сијамске близнаце”, формирање БРИК-а (удружења Бразила, Русије, Индије и Кине – упркос менталитетним и устројственим одударањима). А биографијом, сада и – Клег. Чији предизборни блесак прате масовна навијања – у стилу „нико као Ник” – да се превладају устаљености…