„Niko kao Nik”

Zasuti pepelom iz islandske erupcije, Britanci lansiraju modernizovanu varijantu Feniksa – lidera koji, poput mitske ptice, izrasta iz „pepela” političke scene. Nosilac takve uloge je Nikolas „Nik” Kleg (43), čovek kome se pripisuju i „čudotvornosti” – da može da promeni ustaljene rokade dve partije na vlasti, kao i da svojom biografijom konkuriše originalnostima Baraka Obame, prvog crnca na čelu Bele kuće.

Kao vođa treće po snazi partije, liberal-demokrata, Kleg je, po istraživanjima javnog mnjenja pred parlamentarne izbore zakazane za 6. maj, višestruko nadmašio popularnost rivala iz redova vladajućih laburista i opozicionih konzervativaca. Procenjuje se, čak, da mu je anketna podrška veća nego ijednom tamošnjem pretendentu za mesto premijera, posle legendarnog Vinstona Čerčila.

Zavladala je već i – „klegmanija”. Dometi joj se pomno proučavaju: da li je to pouzdan znak spremnosti Britanaca da izaberu nešto novo, ili samo upozorenje tradicionalnim strankama da se „opasulje” i prionu na traženje izlaza iz lokalne i globalne krize.

Kleg donosi osveženje kao čovek koji ponudom „nečeg trećeg”, izvan ustaljene podvojenosti, može da razdrma biračko telo, koje je već pridobio „dobrim izgledom” i uverljivošću da je sposoban da „povrati dostojanstvo svima nama” – sugeriše u „Gardijanu” književnica Fej Veldon. Napominje i da je on poliglota koji – pored engleskog – „govori još i holandski, francuski, nemački i španski”.

Sa Klegom bi Britanci dobili izrazito kosmopolitskog premijera – ukazuje se. Međutim, visokotiražni tabloid „Dejli mejl” kao da insistira da je Klegova mana – vanredni „internacionalizam”, oličen u „koktelu” holandske i ruske (iz carskih vremena) krvi predaka, kao i u braku sa Španjolkom Mirjam Gonsales Durantes (42) koja je „izdejstvovala” da tri njihova sina dobiju imena iz njene domovine – Antonio, Alberto i Migel.

Posebna pažnja je, čini se, posvećena delu ruskih korena. Podseća se, tako, da je Klegov otac bio „50 odsto Rus”. I da mu je prababa-tetka označavana kao „replika Mata Hari”, jer je „bila dvostruki špijun – za Britaniju i nekadašnji SSSR”.

Navodi se, takođe, da je Kleg u EU bio posvećen zbivanjima u postsovjetskom prostoru, koncipiranju pomoći oblastima Kavkaza i centralne Azije. I da je bio deo tima u pregovorima za učlanjenje Rusije i Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju…

Život je mnogo složeniji od pojednostavljenih podela na sovjete i cariste, drugove i aristokrate – napisala je, tim povodima, britanska novinarka (sa znanjem ruskog jezika) Viv Groskop. Pa konstatuje, uz ostalo, da je u politici poprilično „sivih” zona, to jest prostora za individualne sudbine čije naklonosti izmiču ograničenjima sistemskih dogmi.

Šta bi, uostalom, od nas bilo i na šta bismo danas ličili da nije bilo svakojakih mešavina? Odgovora nema. Nemogućno je, praktično, zamisliti civilizaciju bez preplitanja različitosti.

To što još postoje isključivosti, sa odbacivanjem „svega što nismo sasvim mi” i „što nam spolja pristiže da bi poništilo osobenosti”, može da se doživi i kao stalni podsticaj – dokazivanju nadmoći prožimanja. Nema ničeg istrajnijeg i uspešnijeg, bar ne na duži rok, od mešavina – prisećam se poruke koju mi je svojevremeno, u intervjuu za „Politiku”, dao slavni argentinski pisac i aktivista za ljudska prava Ernesto Sabato.

Kao model takvog ukrštanja on je tada video Jugoslaviju, koja je u međuvremenu nestala.

Afirmisali su se, međutim – uz sve prateće neizvesnosti i sumnjičavosti – novi simboli objedinjavanja različitosti. Na primer: Evropska unija, Obama, pretvaranje Vašingtona i Pekinga u ekonomske „sijamske bliznace”, formiranje BRIK-a (udruženja Brazila, Rusije, Indije i Kine – uprkos mentalitetnim i ustrojstvenim odudaranjima). A biografijom, sada i – Kleg. Čiji predizborni blesak prate masovna navijanja – u stilu „niko kao Nik” – da se prevladaju ustaljenosti…