Калварија у Кани

Жртве прекривене прашином су једна по једна извлачене на јутарњу светлост. Међу њима се истицало непомично тело дечака чија је укочена рука оптужујуће упирала пут неба одакле је смрт стигла израелским авионима и америчким "паметним бомбама".

Израелске инвазије, упади, офанзиве и окупације однеле су током минулих деценија хиљаде недужних живота и нанеле много зла Либану, али тешко да су имале такав историјски и психолошки домет какав иза себе оставља масакр у склоништу у Кани.

Повратила су се најгора сећања на трагедију у истом либанском селу априла 1996. када су током операције Плодови гнева – такође усмерене против Хезболаха – Израелци убили 106 цивила који су спас покушали да нађу у бази УН.

Историја се цинично и трагично понавља. Ране прошлости тим су дубље што је злочин прошао некажњено. Свет је поново згрожен над ТВ призорима извлачења мртвих тела жена и деце, али моћни заштитник и ове израелске владе – САД – не допуштају да осуда масакра уђе у анале међународне правде.

Израелска бруталност је највећи нeпријатељ Израела у овом "асиметричном рату". Већи од Хезболаха. У Јерусалиму то не виде, или не желе да виде. Премијер Ехуд Олемрт иде стазама које су Американци утабали по Ираку. Изразио је "жаљење" поводом Кане. Прекршено је обећање о обустави ваздушних напада на 48 сати па Израел и даље тражи време да мисију оконча силом заборављајући да током 22 године окупације југа Либана није успео да уништи Хезболахе који су пред његовим носом постајали све снажнији.

Резултат? Нарастају симпатије за припаднике Божије партије по исламском свету, чак и међу онима који су досад отворено зазирали од радикалних шиита и њихових сиријских и иранских патрона. Израел од шеика Хасана Насралаха ствара хероја арапских маса по истој матрици по којој су Американци лабораторијски направили Осаму бин Ладена.

Широм региона усијава се омраз према Израелу, Америци и морално колебљивим владама које немају снаге да злочине назову правим именом. Либан се хомогенизује, а и они који су сматрали да Хезболаси имају своју државу у држави сада бране право на отпор. Разљућена маса је у Бејруту уништила биро ОУН бесна због импотенције Светске организације – за чију неефикасност не треба оптуживати Кофиja Анана већ Џорџа В. Буша.

Либанци, и не само они, на основу трагедије у Кани и покушаја етничког чишћења либанског југа стичу утисак да Израелци као да су заборавили на патње Јевреја током холокауста. Како деца генерације година Шоа, Аушвица и Дахауа, могу да игноришу патње недужних Либанаца који апелују на милост? Зар неко очекује да ће се народ под кедровима помирити са свакодневним убијањима и избеглиштвом?

Притисак света поводом погрома на либанском југу је пре десет година приморао САД да отворе хитне преговоре о обустави ватре како би се спречило ново крвопролиће. Можда ће се садашња администрација тога присетити. Било би то добро и за савест Израела и за животе Либана и за већ поодавно кородирани престиж Америке на Блиском истоку.

Калварија у Кани би, у том случају, могла да буде тачка заокрета у сукобу, чак и у близу шест деценија дугом израелско-арапском конфликту. Општи бес могао би да буде пребачен на терен неке нове дипломатске динамике. Можда.