Ех Васо, Васо, мој Васо

Има једна сцена, тамо негде тек пред крај готово трочасовног филма, у којој остарели Васа Ладачки, у тумачењу Радета Шербеџије, објашњава шта је рани мраз и како он може да утиче на тек ишчилеле плодове воћака.

Добар део „воћака” у гледалишту, остале су залеђене Балашевићевим „Мразом”. Преживеле су само оне које и иначе, већ деценијама чине његов „воћњак” – верну публику на његовим концертима, која овацијама дочекује и испраћа све што он отпева, каже и прикаже. Такви ће, а није их мали број, моћи да уживају и у Балашевићевом дебитантском филму – сетној „балади” која траје таман толико колико би путник-намерник покушавао да оком обухвати велику и монотону војвођанску равницу.

Има у тој и таквој „балади” из оних старих времена свега онога што обожавају Балашевићеви верници: и лепих речи и поезије и прозе, мелодије, романтике, меланхолије и сентимента, животне филозофије напретек... Има и неке фине топлине и искрености. Али, филма као филма нема. По естетици, нарацији и језику, Балашевићев високобуџетски пројекат је сроднији телевизији. Тачније, телевизијским мелодрамским серијалима, током којих само они најупорнији успевају да похватају везе међу невероватно великим бројем ликова. Отуда током гледања „Мраза” и утисак да је заправо овде реч о телевизијској серији од неколико епизода, само што је нико не прекида рекламним блоковима или кратким вестима.

Да се Балашевић досетио и себи дозволио да ангажује, пре свих, драматурга, потом коредитеља или барем јаког и веома искусног првог асистента, ствари би изгледале другачије. У сваком случају филмски боље. Овако, у први план избијају редитељско неискуство и уобичајене дебитантске грешке, међу којима је највидљивија она да у филм по сваку цену мора да стане све, и да се изговори баш све што је аутор написао. Отуда у филму „Као рани мраз” преовладава и „турски мизансцен” – знате оно: двоје само диване и причају ли причају, а камера их дуго гледа...

Има ово Балашевићево дело још многих недостатака. Пре свега, недостаје му главни јунак. Тај сироти Васа Ладачки, (п)о којем је Балашевић пре више од три деценије испевао (евергрин) песму, достојну антологије српске поезије, баш нема среће као филмски јунак! Ни сада се (а после три филма Љубише Самарџића у којима се, додуше, мало другачије звао) није прославио. Није се чак ни пропио. Стављен је у други план, често је по страни, док Балашевић издашно троши минуте на згоде и незгоде споредних и не толико битних ликова, збуњујући гледаоце који никако да сазнају о чему ли је, и о коме ли је ова његова прича.

О несрећној љубави Васе Ладачког сигурно није. Није ни о његовом пријатељу из детињства – свештенику Николи из чије је визуре и испричана ова нефокусирана прича. Није ни о „лепој а сиротој”, ни о коњима вранима, чак ни о лепотама Војводине, јер се и од ње мало тога види. Да је барем ово прича о Николином ујаку Шрацу (Радоје Чупић), то би већ било нешто, јер је он најхаризматичнији и најсимпатичнији лик у филму „Као рани мраз”, у којем су и глумачке величине попут Радета Шербеџије, Мустафе Надаревића, Мире Бањац, Мета Јовановског, Зијаха Соколовића, Пеђе Бјелца, олако потрошене.