Грације пера

У чему је разлика између женског и мушког писања? У уложеном труду, дару, стилу и језику свакако није. Разлика је у чекању потребном да би се остварила књижевна афирмација. А у времену које нам је дато, све је мање стрпљивих. Чак и научена, дисциплинована стрпљивост истопи се при погледу на инстант књижевне успехе све млађих и млађих аутора чија дебитантска дела бивају одмах овенчана наградама.

Због тога је лако подлећи уредничком, мефистовеловском шапату који сугерише како нешто написати да би имало прођу, да би се тираж распродао, да би име аутора постало чујно, препознатљиво, овенчано епитетом храбрости јер се без длаке на језику, глатко и брзо, склизнуло у голицаво, забрањено, па чак и скарадно.

Шта је књижевна храброст? Разметати се приватношћу огољеном до баналности или смислити, написати, трпети и чекати?

Не, није овде реч о чедности као похвалном атрибуту женског писања. Ни случајно. Реч је о правој мери храбрости које су, на пример, испољиле три Маргерит – Дирас у Занесености Лол В. Стајн, причи о рушењу малограђанских брачних табуа, Јурсенар у Ани Сорор која задире у табу инцеста између брата и сестре, и Атвуд (Маргарет) у Пенелопијади, оригиналној варијацији на тему Пенелопине приче која из Хада прозива све који су се о њу огрешили, не штедећи при том ни свога мужа.

Да би успелe, жене њихових генерација, рођене између 1900. и 1940, морале су помало да се претварају да су мушкарци, свака на свој начин и увек на начин којим су повређивале саму себе. Јер, прибећи тој својеврсној мимикрији, за жену која пише увек је болно и лажно. Приморава на одрицање од идентитета, као што Љубица Арсић у роману Икона каже кроз уста строгог учитеља певања:

... не хватајте се у клопку љубави која ће вашу надареност одвести до обичне женске судбине... јер, ако дођу деца, од весталске ватре у вашем храму остаће само тињајући угарци на којима можете да печете кромпир.

Свакоме ко погледа само мало ван наших скучених граница јасно је да ни жене писци у другим културама нису лако извојевале своје право да буду једнаким аршинима вредноване. У чувеном, награђиваном и екранизованом роману Сати, амерички писац Мајкл Канингем бави се судбинама три жене, а једна од њих је Вирџинија Вулф и, фотографски исечен, један дан њеног живота у коме је смислила прву реченицу Госпође Даловеј. Не можемо да се не запитамо, знајући како је окончала свој живот, да ли је заиста била толико нестабилна и психички болесна или су је околности натерале да своју посебност назове лудилом? Како је један тако бриљантан, талентован ум, женски проницљив, храбар да у тексту Сопствена соба први пут затражи признавање паралелне, женске историје света, храбар да размишља онако како је само она то умела, дакле, како је могуће да је тај ум био толико болестан?

Таленат и храброст су особине које се женама ни данас не праштају. Треба бити обична, послушна, понашати се у складу са очекиваним и тада нам се неће догодити ни Жути тапет ни Сопствена соба, с једном врло битном опаском – све ово европска жена преживљавала је пре сто или пре седамдесет година. Овде се то све дешава још увек, у суманутом рачјем ходу историје, околностима где се оберучке дочекује идеја о поновном одласку жене на маргину, у стање трајне умирености и послушности. Декларативно, одобрено нам је да можемо да се бавимо чиме год желимо, уколико стигнемо.

Како је дошло до уласка у широку употребу синтагме женско писмо? Једна од претпоставки је – зато што понире у приватност, а она се традиционално сматра женском територијом. Велики европски ауторитети на пољу хуманистичких наука открили су пре двадесетак година (не без чуђења) да је права историја човечанства историја приватног живота појединца који може бити део породичне, манастирске или колхозне заједнице, али у сваком случају – појединца. Тако приватност постаје основна карактеристика живљења, тишина у којој се рађају идеје, ствара уметност или планирају ратови. Тек са оним што је порођено у приватном излази се на форум, бојно поље или на новинске ступце.

Три романа савремених српских књижевница средње генерације говоре управо о томе, сваки на свој начин. Дела која су и читана и награђивана, али као да нису до краја схваћена– Икона Љубице Арсић, Кућа у Пуерту Гордане Ћирјанић и Емилија Лета Мирјане Митровић испричале су епизоде из културне, породичне и античке историје провучене кроз филтер приватности. Тачно, суптилно, историјски коректно и са акцентом на личном које је метафорично приказано као икона која је остала непоклоњена, заборављена у орману пансиона Гутјар у Берлину, у коме је некада живео студент медицине Лаза Лазаревић. Као кућа, најпре испражњена од успомена, а потом и продата неком другом пару који се одлучио на живот у једном селу Андалузије, на раскршћу ветрова и вода и животних путева једне српске и једне шпанске породице које је спојила, шта друго него љубав. Као напуштена и полусрушена палата Ромуле, мајке императора Максима Галерија у којој је део живота провела његова прва, остављена супруга, замишљеног имена Емилија Лета.

Поентилистичка стрпљивост у сликању детаља можда је основна стилска одлика романа Икона који је пошао од познате српске књижевне теме, љубави будућег писца и лекара Лазе Лазаревића и младе Берлинке скромног порекла, Ане Гутјар, његове Швабице. Суптилност комбинована са еротиком још једна је одлика овог романа који спаја љубавну причу са живом историјском реконструкцијом Берлина у последњој трећини деветнаестог века, толико пластичном и проживљеном да је сам почетак приповедања могао себи да дозволи и позајмицу, односно транспозицију кадра из чувеног филма Вима Вендерса Небо над Берлином.

Кућа у Пуерту могла би се окарактерисати и као својеврсна фуга о љубави јер кроз њу пролазе гласови који се сустижу, преплићу и у расплету беже један од другог. Бежати од успомена, бежати од бола, тражити нове пределе, вратити се (условно) кући, писати о нечем другом, све се то намеће као ненаписани завршетак ове породичне саге. Откривамо писца који је спреман да прича, и, што је још важније, који уме да прича користећи без зазора елементе сентименталног, личног, речи жаргона, правећи дигресије на местима где је било сувише болно настављати главни ток и на тај начин избегавајући опсесивну аутобиографичност, јер, као и у друга два романа, личне судбине преплићу се на фону историјских догађаја, културне и националне историје, временских токова који их неминовно усмеравају или заустављају.

Драмски набој романа Емилија Лета условила је изврсна прича о првој супрузи императора Максимилијана, владара Горње Мезије у давном и тешком времену када се пагански свет Рима преламао да постане хришћански. Роман Мирјане Митровић је и безвремена прича о љубави и трпљењу, верности и налажењу коначног смисла једног женског живота. Сцена у којој се њена јунакиња дефинитивно опрашта од мужа тражећи да јој више не долази јер би га то могло коштати живота, једна је од драматуршки најбоље решених у новијој српској прози.

Избегавањем клопке дневне славе, кљуса меких корица књиге за плажу која остаје у песку, избегава се и пејоративно значење израза женско писмо. Ако постоји нешто што се тако може назвати, онда представља спој храбрости, стрпљивости, образованости и промишљености која посматра свет из женске перспективе.