Gracije pera

U čemu je razlika između ženskog i muškog pisanja? U uloženom trudu, daru, stilu i jeziku svakako nije. Razlika je u čekanju potrebnom da bi se ostvarila književna afirmacija. A u vremenu koje nam je dato, sve je manje strpljivih. Čak i naučena, disciplinovana strpljivost istopi se pri pogledu na instant književne uspehe sve mlađih i mlađih autora čija debitantska dela bivaju odmah ovenčana nagradama.

Zbog toga je lako podleći uredničkom, mefistovelovskom šapatu koji sugeriše kako nešto napisati da bi imalo prođu, da bi se tiraž rasprodao, da bi ime autora postalo čujno, prepoznatljivo, ovenčano epitetom hrabrosti jer se bez dlake na jeziku, glatko i brzo, skliznulo u golicavo, zabranjeno, pa čak i skaradno.

Šta je književna hrabrost? Razmetati se privatnošću ogoljenom do banalnosti ili smisliti, napisati, trpeti i čekati?

Ne, nije ovde reč o čednosti kao pohvalnom atributu ženskog pisanja. Ni slučajno. Reč je o pravoj meri hrabrosti koje su, na primer, ispoljile tri Margerit – Diras u Zanesenosti Lol V. Stajn, priči o rušenju malograđanskih bračnih tabua, Jursenar u Ani Soror koja zadire u tabu incesta između brata i sestre, i Atvud (Margaret) u Penelopijadi, originalnoj varijaciji na temu Penelopine priče koja iz Hada proziva sve koji su se o nju ogrešili, ne štedeći pri tom ni svoga muža.

Da bi uspele, žene njihovih generacija, rođene između 1900. i 1940, morale su pomalo da se pretvaraju da su muškarci, svaka na svoj način i uvek na način kojim su povređivale samu sebe. Jer, pribeći toj svojevrsnoj mimikriji, za ženu koja piše uvek je bolno i lažno. Primorava na odricanje od identiteta, kao što Ljubica Arsić u romanu Ikona kaže kroz usta strogog učitelja pevanja:

... ne hvatajte se u klopku ljubavi koja će vašu nadarenost odvesti do obične ženske sudbine... jer, ako dođu deca, od vestalske vatre u vašem hramu ostaće samo tinjajući ugarci na kojima možete da pečete krompir.

Svakome ko pogleda samo malo van naših skučenih granica jasno je da ni žene pisci u drugim kulturama nisu lako izvojevale svoje pravo da budu jednakim aršinima vrednovane. U čuvenom, nagrađivanom i ekranizovanom romanu Sati, američki pisac Majkl Kaningem bavi se sudbinama tri žene, a jedna od njih je Virdžinija Vulf i, fotografski isečen, jedan dan njenog života u kome je smislila prvu rečenicu Gospođe Dalovej. Ne možemo da se ne zapitamo, znajući kako je okončala svoj život, da li je zaista bila toliko nestabilna i psihički bolesna ili su je okolnosti naterale da svoju posebnost nazove ludilom? Kako je jedan tako briljantan, talentovan um, ženski pronicljiv, hrabar da u tekstu Sopstvena soba prvi put zatraži priznavanje paralelne, ženske istorije sveta, hrabar da razmišlja onako kako je samo ona to umela, dakle, kako je moguće da je taj um bio toliko bolestan?

Talenat i hrabrost su osobine koje se ženama ni danas ne praštaju. Treba biti obična, poslušna, ponašati se u skladu sa očekivanim i tada nam se neće dogoditi ni Žuti tapet ni Sopstvena soba, s jednom vrlo bitnom opaskom – sve ovo evropska žena preživljavala je pre sto ili pre sedamdeset godina. Ovde se to sve dešava još uvek, u sumanutom račjem hodu istorije, okolnostima gde se oberučke dočekuje ideja o ponovnom odlasku žene na marginu, u stanje trajne umirenosti i poslušnosti. Deklarativno, odobreno nam je da možemo da se bavimo čime god želimo, ukoliko stignemo.

Kako je došlo do ulaska u široku upotrebu sintagme žensko pismo? Jedna od pretpostavki je – zato što ponire u privatnost, a ona se tradicionalno smatra ženskom teritorijom. Veliki evropski autoriteti na polju humanističkih nauka otkrili su pre dvadesetak godina (ne bez čuđenja) da je prava istorija čovečanstva istorija privatnog života pojedinca koji može biti deo porodične, manastirske ili kolhozne zajednice, ali u svakom slučaju – pojedinca. Tako privatnost postaje osnovna karakteristika življenja, tišina u kojoj se rađaju ideje, stvara umetnost ili planiraju ratovi. Tek sa onim što je porođeno u privatnom izlazi se na forum, bojno polje ili na novinske stupce.

Tri romana savremenih srpskih književnica srednje generacije govore upravo o tome, svaki na svoj način. Dela koja su i čitana i nagrađivana, ali kao da nisu do kraja shvaćena– Ikona Ljubice Arsić, Kuća u Puertu Gordane Ćirjanić i Emilija Leta Mirjane Mitrović ispričale su epizode iz kulturne, porodične i antičke istorije provučene kroz filter privatnosti. Tačno, suptilno, istorijski korektno i sa akcentom na ličnom koje je metaforično prikazano kao ikona koja je ostala nepoklonjena, zaboravljena u ormanu pansiona Gutjar u Berlinu, u kome je nekada živeo student medicine Laza Lazarević. Kao kuća, najpre ispražnjena od uspomena, a potom i prodata nekom drugom paru koji se odlučio na život u jednom selu Andaluzije, na raskršću vetrova i voda i životnih puteva jedne srpske i jedne španske porodice koje je spojila, šta drugo nego ljubav. Kao napuštena i polusrušena palata Romule, majke imperatora Maksima Galerija u kojoj je deo života provela njegova prva, ostavljena supruga, zamišljenog imena Emilija Leta.

Poentilistička strpljivost u slikanju detalja možda je osnovna stilska odlika romana Ikona koji je pošao od poznate srpske književne teme, ljubavi budućeg pisca i lekara Laze Lazarevića i mlade Berlinke skromnog porekla, Ane Gutjar, njegove Švabice. Suptilnost kombinovana sa erotikom još jedna je odlika ovog romana koji spaja ljubavnu priču sa živom istorijskom rekonstrukcijom Berlina u poslednjoj trećini devetnaestog veka, toliko plastičnom i proživljenom da je sam početak pripovedanja mogao sebi da dozvoli i pozajmicu, odnosno transpoziciju kadra iz čuvenog filma Vima Vendersa Nebo nad Berlinom.

Kuća u Puertu mogla bi se okarakterisati i kao svojevrsna fuga o ljubavi jer kroz nju prolaze glasovi koji se sustižu, prepliću i u raspletu beže jedan od drugog. Bežati od uspomena, bežati od bola, tražiti nove predele, vratiti se (uslovno) kući, pisati o nečem drugom, sve se to nameće kao nenapisani završetak ove porodične sage. Otkrivamo pisca koji je spreman da priča, i, što je još važnije, koji ume da priča koristeći bez zazora elemente sentimentalnog, ličnog, reči žargona, praveći digresije na mestima gde je bilo suviše bolno nastavljati glavni tok i na taj način izbegavajući opsesivnu autobiografičnost, jer, kao i u druga dva romana, lične sudbine prepliću se na fonu istorijskih događaja, kulturne i nacionalne istorije, vremenskih tokova koji ih neminovno usmeravaju ili zaustavljaju.

Dramski naboj romana Emilija Leta uslovila je izvrsna priča o prvoj supruzi imperatora Maksimilijana, vladara Gornje Mezije u davnom i teškom vremenu kada se paganski svet Rima prelamao da postane hrišćanski. Roman Mirjane Mitrović je i bezvremena priča o ljubavi i trpljenju, vernosti i nalaženju konačnog smisla jednog ženskog života. Scena u kojoj se njena junakinja definitivno oprašta od muža tražeći da joj više ne dolazi jer bi ga to moglo koštati života, jedna je od dramaturški najbolje rešenih u novijoj srpskoj prozi.

Izbegavanjem klopke dnevne slave, kljusa mekih korica knjige za plažu koja ostaje u pesku, izbegava se i pejorativno značenje izraza žensko pismo. Ako postoji nešto što se tako može nazvati, onda predstavlja spoj hrabrosti, strpljivosti, obrazovanosti i promišljenosti koja posmatra svet iz ženske perspektive.