Дан после јуче

Два­де­се­ти де­цем­бар 2012. је не­ви­ђе­но то­пао за ово до­ба го­ди­не. Ју­тро је, а већ је 43 сте­пе­на у хла­ду. Бе­о­гра­ђа­ни су Све­тог Ни­ко­лу ма­сов­но про­сла­ви­ли сун­ча­ју­ћи се на град­ском је­зе­ру на Тр­гу ре­пу­бли­ке, али су се са­мо рет­ки ку­па­ли, по­сле штрај­ка упо­зо­ре­ња са­мо­стал­ног син­ди­ка­та спа­си­ла­ца, ко­ји су ис­та­кли зах­тев да ви­ше не ска­чу у во­ду ко­ја про­кљу­ча ка­да Сун­це до­стиг­не зе­нит. „Дан пре”, жи­вот у Ср­би­ји те­че уоби­ча­је­но. Авалa ви­зи­о­нар­ски све­тли, што због тор­ња, што због ла­ве ко­ја те­че, па рас­то­пље­но ка­ме­ње, пре­тво­ре­но у аеро­со­ли, су­кља у не­бо на ви­си­ну од 7000 ме­та­ра, по­сле се­ри­је еруп­ци­ја успа­ва­них вул­ка­на у све­ту, ко­је су за­по­че­ле екс­пло­зи­јом јед­ног на Ислан­ду. Бе­ше ли Еја­фја­дла­јо­кудл?

Али, тај вул­кан­чић је убр­зо про­бу­дио ње­го­вог ста­ри­јег бра­та Ка­тлу, мно­го ве­ћу и опа­ки­ју успа­ва­ну мр­ци­ну у гле­че­ри­ма, па је пла­не­та, већ из­нер­ви­ра­на дво­но­шци­ма што је већ хи­ља­да­ма го­ди­на га­зе и мал­тре­ти­ра­ју, пот­пу­но по­ди­вља­ла, од­лу­чив­ши да их вра­ти на пра­по­че­так, по­де­ли им ба­на­не и евен­ту­ал­но пру­жи још јед­ну шан­су. По­ло­ви су се раз­маг­не­ти­са­ли, кон­ти­нен­ти ис­пре­ме­шта­ли, ави­о­са­о­бра­ћај је за­у­век об­у­ста­вљен.  

Ави­о­ком­па­ни­је по­сле по­чет­ног шо­ка ни­су кло­ну­ле ду­хом. Са­мо су пре­ре­ги­стро­ва­ле сво­ју де­лат­ност. Ин­же­ње­ри су до­би­ли за­да­так да ле­те­ли­це пре­тво­ре у ги­гант­ска пло­ви­ла, ка­ко би фор­ми­ра­ли фло­те „Но­је­вих бар­ки”, ко­је би тре­ба­ло да плу­та­ју по ве­ли­кој во­ди по­сле сма­ка све­та, на­ја­вље­ног за су­тра. Лоу кост ком­па­ни­је ну­де со­лид­не по­пу­сте, а у Јат ер­веј­зу на­ја­вљу­ју да ће пред по­ноћ би­ти пот­пи­сан спо­ра­зум са још та­јан­стве­ним стра­те­шким парт­не­ром, ка­ко би се омо­гу­ћи­ло Ср­би­ма и оста­лим ет­нич­ким за­јед­ни­ца­ма да се ко­нач­но при­кљу­че фло­ти Но­вог све­та.

Вла­да у Бе­о­гра­ду је, ме­ђу­тим, са­оп­шти­ла да ће пред­сто­је­ћи смак све­та за­о­би­ћи Ср­би­ју. Ако баш и тре­сне, не­ће за­у­ста­ви­ти ре­форм­ске про­це­се, већ ће, на­про­тив, пред­ста­вља­ти но­ву раз­вој­ну шан­су. Оп­ти­ми­зам је под­гре­јан не са­мо гло­бал­ним за­гре­ва­њем, већ ван­ред­ним са­оп­ште­њем из Бри­се­ла, у ко­јем је ис­так­ну­то да је Ср­би­ја по­ста­ла члан Европ­ске уни­је. Про­це­ње­но је да би би­ло глу­по да се баш са­да Ср­би­ја ис­кљу­чи из ин­те­гра­ци­о­них про­це­са и оста­не изо­ло­ва­но остр­во кон­ти­нен­та ко­ји са­да плу­та не­где око Рта до­бе на­де. Вест је об­ја­вље­на у па­у­зи нај­гле­да­ни­јег ри­ја­ли­ти­ја „Но­је­ва фар­ма”, ко­ја се при­ка­зу­је на свим ка­на­ли­ма ка­блов­ских те­ле­ви­зи­ја. Овај шоу је с пра­вом оце­њен као кеј­нзи­јан­ски ре­во­лу­ци­о­на­ран, јер су се у про­јек­ту на­зва­ном „ри­ја­ли­ти јав­ни ра­до­ви” сви пу­но­лет­ни гра­ђа­ни из­ре­ђа­ли у ње­му, што је на кра­ју фи­нан­сиј­ске, и у пред­ве­чер­је кли­мат­ске апо­ка­лип­се, не­за­по­сле­ност свео на ну­лу. Хо­мо са­пи­јен­си су, да­кле, мир­но уто­ну­ли у сан, по­ми­ре­ни са суд­би­ном, осим мог при­ја­те­ља, ко­ји је ја­вио: „Су­тра је смак све­та, бе­жим са же­ном у Не­мач­ку”. 

Он­да је до­шло фа­мо­зно су­тра.

На­рав­но, свет ће 21. де­цем­бра, за две го­ди­не, оста­ти исти ка­квим га ви­ди­те да­нас. Ако из­у­змем Јат и мо­жда „Фар­му”. Дан по­сле су­тра мо­же би­ти апо­ка­лип­ти­чан са­мо за оне на­ив­чи­не ко­ји су се на­да­ли да ће у ве­ли­ком по­то­пу бар не­ста­ти бан­ке, а са екс­по­зи­ту­ра­ма и њи­хо­ве ка­ма­те, па би бар жи­вот у ка­ме­ном, или ле­де­ном до­бу, ка­ко вам дра­го, био са­вр­ше­но спо­ко­јан без ра­те за пе­ћин­ски кре­дит. До­бро, по­ра­шће ак­ци­је на бер­зи ком­па­ни­ја ко­је по Аме­ри­ци гра­де под­зем­на скло­ни­шта за 50.000 до­ла­ра по чо­ве­ку, а ако Хо­ли­вуд на­ста­ви са хи­пер­про­дук­ци­јом фил­мо­ва ка­та­стро­фе, по­пут већ култ­ног блог­ба­сте­ра „2012”, не­мач­ког ре­ди­те­ља Ро­лан­да Еме­ри­ха, ко­ји се, уз­гред, сјај­но за­ба­вља екс­пло­а­та­ци­јом веч­ног стра­ха о суд­њем да­ну (ле­де­но до­ба, ван­зе­маљ­ци, аме­рич­ка ре­во­лу­ци­ја, зли Атлан­ти­ђа­ни), по­ра­шће и ак­ци­је про­из­во­ђа­ча по­ја­се­ва за спа­са­ва­ње.

Али ка­та­стро­фич­на пред­ви­ђа­ња су за­и­ста еска­ли­ра­ла екс­пло­зи­јом исланд­ског вул­ка­на и се­ри­јом зе­мљо­тре­са, јер се нео­до­љи­во по­кла­па­ју са про­јек­ци­ја­ма ми­стич­ног ка­лен­да­ра Ма­ја, древ­не ци­ви­ли­за­ци­је ко­ја је до­жи­ве­ла про­цват на Ју­ка­та­ну и у Сред­њој Аме­ри­ци пре 1000 го­ди­на. Ма­је су пред­ви­де­ле да ће се 21. 12. 2012. до­го­ди­ти ре­дак све­мир­ски фе­но­мен. Ка­лен­дар Ма­ја, на­и­ме, по­чи­ње 3114 пре Хри­ста, а пе­ри­о­ди та­ко­зва­ног Бак­ту­на има­ју от­при­ли­ке 394 го­ди­не. Три­на­ест је зна­ча­јан, све­ти број за Ма­је, а 13. Бак­тун се за­вр­ша­ва, ето га сад, баш 21. де­цем­бра 2012. Крај тог ци­клу­са се по­ду­да­ра с га­лак­тич­ким по­рав­на­њем Зе­мље, Сун­ца и сре­ди­шта га­лак­си­је, ка­да би Зе­мља тре­ба­ло да нас вра­ти у до­ба аме­ба.  

Ка­да се по­ја­вио Еме­ри­хов филм, ко­ји је – ако не ра­чу­нам от­ка­че­ног Ву­ди­ја Хар­ле­со­на, про­ро­ка суд­њег да­на – са­мо хи­сте­рич­ни ра­фал спе­ци­јал­них ефе­ка­та, Пи­тер Тре­верс из ча­со­пи­са „Ро­линг­стон” оштро је кри­ти­ко­вао Еме­ри­ха. Тре­верс је на­пи­сао:

„Чу­вај­те се 2012. ко­ја чи­ни ду­би­о­зно чу­до јер се го­то­во по­кла­па са Тран­сфор­мер­си­ма 2 по глу­по­сти ко­ја је про­вид­на, ци­нич­на, оту­пљу­је ум, тра­ћи вре­ме, це­ди но­вац и иси­са­ва ду­шу”.

Хо­ли­вуд је, ство­рив­ши мај­ку фил­мо­ва ка­та­стро­фа, осим што је згр­нуо ло­ву, на­мет­нуо езо­те­рич­ну те­му ко­јом ће се ба­ви­ти псе­у­до­на­у­ка, ин­тер­нет те­о­ре­ти­ча­ри, ву­ду-ба­бе и те­о­ре­ти­ча­ри за­ве­ре ко­ји већ озбиљ­но по­ре­де пу­то­ва­ње вул­кан­ске пра­ши­не по не­бу са хи­сте­ри­јом ко­ју је иза­звао свињ­ски грип. Че­кај­те са­мо кад се про­ва­ли да Та­ра­би­ћи во­де по­ре­кло од Ма­ја и да су се са Ју­ка­та­на до­се­ли­ли у Крем­на.

За­то, хај­де да ви­ди­мо ко­је ве­сти про­ми­чу док сри­че­мо „Еја­фја­дла­јо­кудл…”.

Алек­сан­дар Апо­сто­лов­ски