Банкомати на точковима

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, априла – Мајкл Могил је један од оне ретке врсте мужева који пажљиво слуша своју жену и уз јој и верује да је, чак и саобраћају, у праву.

Он је, наиме, ових дана био медијски херој и нека врста осветника у име милиона овдашњих возача који у последње време за волан седају са све већом извесношћу да ће бити оглобљени – да ће платити казну за неки саобраћајни прекршај, иако се држе прописа и возе пажљивије него обично.

Али, да испричамо прво чиме је Мајкл Могил заслужио национални публицитет.

Кад је у поштанском сандучету нашао казну за пролазак кроз црвено светло на име његове жене, и кад ју је питао како се то догодило, она му је рекла да није крива – да је жуто светло једноставно било прекратко.

Математичару по струци, склоном дакле да све прецизно израчуна, Мајклу није било тешко да оде до раскрснице на којој је аутоматска камера снимила његову жену како пролази кроз црвено – са штоперицом у руци.

Трајање жутог измерио је чак 15 пута, свако мерење забележио, и на крају израчунао да оно остаје упаљено у просеку 3,8 секунди. По прописима, пошто је брзина на том делу пута ограничена на 45 миља (72 километра), морало би међутим да буде упаљено најмање 4,5 секунде.

Пошто сваки „тикет” (казна за саобраћајни прекршај) у Америци на полеђини има упутство како да се плати (чеком, телефоном, преко Интернета), али и напомену да (с доказима) може да се оспори, Мајкл је са својим мерењима отишао пред судију за прекршаје који му је дао за право: казна је поништена. Али није се зауставио само на томе: опет га није мрзело да сличну проверу обави на још 65 раскрсница. Утврдио је да је жуто по пропису светлело само на седам.

Ово се догађало у округу Колија, на Флориди. Кад је овај случај прво разглашен на локалној телевизији, надлежне власти су изјавиле да је највероватније реч о неком превиду у подешавању семафора. Али, кад је математичар израчунао колико је због овога више људи кажњено и колико се додатних долара слило у локални буџет, показало се да је реч о новој „моди” која је завладала целом Америком. У буџетској стисци – локалне власти, било оне на нивоу федералних држава, било појединих округа, редом су потегле за глобом тамо где је то најједноставније: строжим кажњавањем возача.

Негде се то постиже поменутим штимовањем жутих светала, негде инсталирањем већег броја аутоматских саобраћајних камера (које снимају сваки пролазак кроз црвено или прекорачење брзине), а негде повећањем казни за прекршаје и паркинг.

Објашњење је једноставно: у Америци је свако повећање пореза политички изузетно непопуларно, онај ко се тога лати сигурно ће бити губитник на следећим изборима, па се зато прибегава „скривеном опорезивању”.

Нико, додуше, још није признао да су полиције добиле инструкцију да стриктније примењују саобраћајне прописе, али је једна студија објављена у овомесечном издању часописа „Журнал права и економије” недвосмислено утврдила да постоји узрочно-последична веза између повећаног броја написаних саобраћајних казни и буџетских прилика.

Ова политика се најочигледније (и најдрастичније) примењује у Калифорнији, где, како пише „Силицијум меркјури њуз” – „Законодавци саобраћајне казне виде као лаки извор прихода у тешким временима”.

Пролазак кроз црвено тамо кошта 446 долара, пешак који пређе улицу тамо где није дозвољено платиће 175, а казна кад неко сам у ауту на аутопуту вози траком која је намењена само за возила с максималним бројем путника, платиће 445 долара.

Највише негодовања изазвала је, међутим, најава власти Лос Анђелеса да ће убудуће пауци са улица купити оне аутомобиле чији власници нису платили три узастопне паркинг казне, уместо досадашњих пет. Да би се ауто узео назад, поред заосталих казни, треба платити и 1.000 долара приде.

Власти престонице, Вашингтона, нису пак криле своје намере да повећањем цене паркинга и висине казни попуне празнину у свом буџету. У буџетском документу јасно пише да одатле треба да дође додатних 40 милиона долара (прошле године је од возача узето чак 99,9 милиона). „Возаче користе као банкомате”, прокоментарисао је ово дневник „Вашингтон егзаминер”.

Критичари оваквог начина решавања фискалних проблема истичу, међутим, да је он социјално неправедан: исту (високу) казну за прекорачење брзине платиће и радник који вози „кију” стару 12 година и неки јапи с Волстрита у свом гланц новом „ферарију”.