Неуморне а заморне

Посао нам је сада сигуран само као бирачима, вајкају се грађани широм света. Масовно губе радна места, кров над главом, улоге на берзама, а учестало им се нуде гласачки листићи.

Изборна грозница је чак шира, а свакако истрајнија, од панике изазване проглашењем пандемије „свињског грипа” и блокаде ваздушног саобраћаја због ерупције исландског вулкана. Тресе разним начинима, ритмовима и поводима огромне просторе: од Киргизије до Британије, од Тајланда до Белгије, па и на раздаљинама између „анђеоских имењака” Аранђеловца и Лос Анђелеса.

Политичке странке су се разиграле као да су под великим утицајем балканских и америчких страсти за парницама. Једна другу оптужују за све и свашта, подстичући масу да помисли, како су констатовали многи посматрачи, да је важније бити против неког и нечег него за неког и нешто.

Такво кретање нагнало је читаоца мадридског „Ел паиса” да недавно предложи промену изборног система, па да се за сваку странку штампају по два листића: први би попунили бирачи који заиста верују у партијски програм, а други они који понуђено доживљавају као мање зло. Онда би се видело, каже, да је резултат произишао не само из подршке једнима него и из одбојности према њима ривалским курсевима.

Вероватно би овакво разврставање донело додатне рачунско-политичке компликације. Али би, можда, умањило уобразиље које често прикривају праве разлике између победе и пораза, аплауза и звиждука. Да се, укратко, реалније искаже суштина воље бирача.

Садашње стање ствари није једноставније. „За шта” смо, заиста, све је теже установити.

Непрестане изборне кампање остављају мало времена за стварно владање, уочавају аналитичари. Хоће рећи: претенденти за очување или освајање власти, у тим кампањама више се улагују бирачима него што су спремни за повлачење неопходних а непопуларних потеза.

Колико су, стога, за садашње глобалне и локалне кризе одговорне и партије, питање је које се све чешће поставља. Поготову што се испоставило да упркос њиховим „перманентним” изборним кампањама, грађани учестало остају без неопходне дозе животних избора, као и да оно што неуморно пропагирају политички маркетинзи постаје заморно за рају.

Са разних, па и овдашњих, кутака глобуса стижу приговори да се учвршћује „партикратија”, власт странака чије претераности оспоравају домете демократије. Док се визе све више укидају међу државама, ојачао је „визни” режим у унутрашњем промету: члан партије, на власти па и конструктивне опозиције, има бољу прођу, бар каријерну, од већине непартијаца.

Уједно се преиспитује удео таквих и сличних застрањивања у укупним садашњим ломовима. Све се више уважава, наиме, оно што „сви знамо”: да до системских ломова, као и до ширења организованог криминала, мафије, корупције и „коцкања” новцем пореских обвезника, и сличних непожељности, није могло да дође без повезаности, већ по дефиницији, с деловима власти, која год била, или макар њеним „гледањем кроз прсте”.

Политика се, као многа предузећа, сваког дана претвара све више у приватну активност, упозорио је италијански филозоф и издавач Паоло Флорес д’Аркаис. По њему, таква „партикратија” изазива „растуће закидање грађанске суверености и јавног простора бирача” уз „дегенерацију парламентарне демократије”…

Само је једна ствар гора од једнопартијске аутократије, а то је једнопартијска демократија, иронично је, прошлог лета, опоменуо „Њујорк тајмсов” колумниста Томас Фридман. Подсетивши да прва варијанта успева у глобализацији прилагођеној Кини, упозорио је на последице које по Америку могу да произађу из чињенице да се важним реформистичким захватима председника Барака Обаме, аутоматски супротстављају опозициони, претходно осам година владајући републиканци, па и поједине струје његових демократа, које рачунају да ће таквим отпорима повећати своје изгледе на изборима у новембру.

Опструкција у Вашингтону прикочила је постављења на низ места у администрацији што је подрило остваривање циљева шефа Беле куће и у иностранству па и, у последње време опорављени, имиџ Америке, предочила је и шефица Стејт департмента Хилари Клинтон. Боље за партију не мора, види се и из других случајева, да буде боље и за патрију (отаџбину).

Местимично се испоставља и као горе, поготову кад се професионалност жртвује страначким критеријумима и њима подесним постројавањима.

Бранећи право на неприкосновеност индивидуалне свести и савести, један од „отаца” САД, Томас Џеферсон је говорио да не би ишао у рај ако би услов за улазак тамо био да дође с партијом која га подређује себи. Многи се још позивају на њега, али је премало оних који се придржавају те његове поруке…