Поштар тражи другарицу Марковић

Веровали или не, али један Чачанин чак пет година није подизао своју пензију. А када је коначно закуцао на врата пензијског фонда, запослени не само да су се нашли у чуду већ су морали да завире у књиге не би ли утврдили шта тачно каже законодавац о том случају.

Овај пример, међутим, није усамљен: потврђује га и много познатији случај Мирјане Марковић, удовице бившег председника Југославије и председнице ЈУЛ-а за којом је у међувремену расписана Интерполова потерница, а која већ скоро две године не подиже свој чек. Наравно, из сасвим других побуда.

О томе како је Закон о пензијском и инвалидском осигурању решио питање колико пензионер дуго не мора да подиже пензију, а да му је нико не укине, Иван Мимић, финансијски директор у Фонду за пензијско и инвалидско осигурање запослених, каже да све зависи од начина исплате. Односно од тога да ли поштар доноси новац на руке или се он уплаћује на рачун.

– Уколико пензионер новац прима преко рачуна у банци или пошти, паре ће га чекати све док не одлучи да их подигне. Без обзира на то што га годинама није дирао. Јер, банка његове паре не може да потроши. Тако је и тај Чачанин могао да подигне све до последњег динара. Међутим, на сваких шест месеци банка обавештава Фонд ПИО о томе ко од пензионера протеклих пола године није дирао новац. После тога се у Фонду проверава да осигураник није у међувремену можда преминуо, па то може бити разлог што новац лежи на рачуну – каже Мимић. У случају смрти, Фонд ПИО повлачи свој новац назад.

Ако се пак утврди да је човек жив, али да из неког разлога не дира новац, који лежећи у банци само губи на вредности, пензије настављају нормално да му се уплаћују из месеца у месец. Тај новац на рачуну банке може да се подигне и за 20 година.

Сасвим је другачија ситуација са пензионерима који новац примају на руке. Уколико поштар једном, два или пет пута врати новац, јер нема ко да га прими, односно онај на кога се пензија води, покреће се процедура утврђивања да ли је пензионер жив.

На питање каква је судбина исплате заосталих пензија Мирјане Марковић, која је у пензију отишла пре скоро две године, а против које је са прекидима од 17. априла 2003. године расписивана Интерполова потерница због неодазивања суду, Мимић каже да и за такве случајеве постоји "слово" закона.

У таквим околностима утврђује се чијом кривицом није дошло до исплате новца: да ли оног ко пензију треба да прими или оног ко новац уплаћује.

– У случају председнице ЈУЛ-а, кривица је на њој. Поштар месецима није успевао никога да нађе на адреси која се водила као место њеног становања – Шекспирова, број 33, на Дедињу. Није било ни ње, нити неког ближњег, па ни адвоката да прими новац.

Правило је, истиче Мимић, да уколико шест месеци заредом нико не подиже пензију, значи ни онај на кога се она води, нити овлашћено лице – члан породице или адвокат, да се исплата привремено обустави. До тренутка док се захтев поново не активира. Пошто Фонд ПИО више нема ни адресу, на коју би се пензија Мирјани Марковић носила чак и да није прошло шест месеци, исплата би морала да се обустави.   

Уколико би се, међутим, жена покојног председника ускоро вратила у Србију и решила да поднесе захтев за исплату, добила би пензије за само последњих годину дана, без обзира што је у пензији дуже. Све што је преко годину дана практично јој пропада.

Дакле, уколико се због Интерполове потернице буде крила наредних 10 година, па једанаесту реши да дође у Србију, подношењем захтева за исплату имала би право искључиво на принадлежности за последњих годину дана. Све остало је "поклон држави", али искључиво њеном кривицом.

Износ на чеку, који је поштар Мирјани Марковић у Шекспирову 33 носио у јануару прошле године, био је око 25.000 динара. Да је била код куће у јануару ове године, на руке би добила  око 300.000 динара. Уколико би рецимо овог месеца поднела захтев за исплату заосталих принадлежности, биле би јој исплаћене само пензије од августа прошле године до августа ове. Све пре тога од јануара 2005. до августа исте године би јој пропало.

Да је Марковићева од тренутка добијања решења о пензионисању, које јој такође није уручено, овластила некога да подиже новац, све зарађане пензије би до да сада примила. Или да је бар, ако је већ знала да неће бити на адреси на којој се води на Дедињу, доставила број жиро рачуна на који ће се принадлежности уплаћивати.

Међутим, очигледно да она то није хтела, јер би јој се и тако могло ући у траг, што је очигледно избегавала. Овлашћења пуномоћнику за подизање пензија дају се у конзулатима или амбасадама, као и у дипломатским представништвима у свим земљама, што додатно говори о томе да је Марковићева свесно избегавала да то учини.

Жена покојног председника је, иначе, имала велику срећу да у рекордном року, за само 20 дана по подношењу захтева за пензионисање добије решење. Иако се на њега чека знатно дуже. Код ње није било неповезаног стажа, нити пропуста у уплатама пензијског и инвалидског осигурања, социјалне заштите.

Мирјана Марковић је у пензију отишла по Закону о ПИО донетом априла 2003. године када се за обрачун пензија узимају сва примања од седамдесетих година до сада. Право на пензију признато јој је шест месеци уназад, што значи да је са првим чеком, који је требало да јој буде уручен јануара 2005. године, примила шест пензија.

Принадлежности су јој обрачунате на основу зараде из 33 године и три месеца радног стажа. Од тога је највећи део на Универзитету, као професор социологије, али и на основу неколико година посланичког статуса у Савезној скупштини. Остаје, међутим, нејасно где је Марковићева радила од 2000. до краја 2004. године када је поднела захтев за пензионисање преко свог адвоката, јер се и тада налазила на потерници.