Прилагођавање граница кључ за Косово

ВАШИНГТОН - Две године након проглашења независности Косово није остварило напредак каквом су се надали они који су га у томе подржали, а да би се остварио помак потребно је обновити преговоре Приштине и Београда и одвојити питања независности од питања граница, сматра амерички стручњак за спољну политику Николас Гвосдев.

У ауторском тексту за публикацију Спољни послови (Foreign Affairs) Гвосдев је навео да процес пред Међународним судом правде, који треба да оцени легалност једнострано проглашене независнoсти Косова, може послужити као повод за обнављање преговора који би могли да помере ствари с мртве тачке.

Аутор истиче да у залагању за разговоре САД и Европа морају да прихвате две реалности.

Прво, да влада у Приштини неће повући декларацију о независности нити ће земље које су Косово признале повући та признања.

Друго, ниједна влада у Београду неће признати постојеће границе Косова као легитимне, а после напада на српско становништво и цркве 2004, ни поверовати да Срби и њихове светиње могу бити безбедни на независном Косову.

Аутор, међутим сматра да би, какав год био исход, Београд имао користи од решења статуса Косова, јер питање Косова компликује односе Србије са суседима и њен положај кључне државе на Западном Балкану, а лоше утиче и на унутрашњу политику Србије.

Осим тога, додаје се, стратегија САД којом се питање Косова одваја од свих осталих питања у односима са Србијом није одржива и Обамина администрација не може продубљивати сарадњу са Србијом како би се стабилизовао Балкан, тврдећи да се „слажу да се не слажу око Косова”.

Како би се кренуло напред, Вашингтон мора да одвоји питање независности од питања граница. Другим речима, расправа о томе да ли треба да постоји независна, већински албанска држава Косово мора да се води одвојено од расправе о територијалним питањима, наводи Гвосдев.

Постоје преседани за такав приступ, оцењује аутор и наводи да је после Првог светског рата међународна заједница признала да треба да постоје независна Јерменија и Пољска пре него што су границе коначно одређене, док данас израелско-палестински мировни процес полази од претпоставке о две државе, иако није постигнут коначни договор о територијама.

Још од неуспелих преговора у Рамбујеу 1999, дипломате су грешиле инсистирајући на томе да независно Косово обухвата територију покрајине како је дефинисана у време Јосипа Броза Тита, пише Гвосдев.

Аутор додаје да би Београд и Приштина можда могли постићи договор ако се питање граница одвоји од теоретског питања независности, а такви разговори би требало да се воде без предуслова.

То значи да од Србије не би требало тражити да мења устав и да препусти Косово, нити би од власти у Приштини требало тражити да повуче раније усвојене декларације.

Територијално прилагођавање, међутим, свакако би требало ставити на сто. Груба скица решења је већ јасна - подручја са српском већином северно од Ибра треба да остану део Србије, уз неку врсту аранжмана за српско културно наслеђе и енклаве у јужном делу.

Могући модел или смерница за то је споразум какав су Италија и Ватикан постигли 1929, сматра аутор и додаје да је Латеранским споразумом Ватикан успостављен као независна држава са екстериторијалним правом на света места у и око Рима и у другим деловима Италија.

Договор Београда и Приштине разрешио би положај Косова у међународној заједници, а у исто време и критично питање које успорава европску интеграцију Србије - способност Београда да докаже да контролише читаву територију под својом јурисдикцијом.

Договор би такође уклонио постојеће баријере за чланство Косова у УН, додаје се.

Прилагођавање граница не би нужно изазвало нову нестабилност јер би сваки договор постигнут уз поштовање принципа Хелсиншких споразума значио да је добровољан и постигнут кроз преговоре, а не насилна промена коју једна страна намеће другој, наводи Гвосдев.

Недавне изјаве високих званичника у Београду наговештавају да Србија жели да реши преостале изворе нестабилности на Западном Балкану. Са друге стране, Приштина не може да консолидује своју позицију и да успостави истинску власт док траје статус кво.

Обнављање озбиљних преговора између две стране при чему би и једна и друга биле спремне на уступке могло би коначно покренути Косово ка постојаном и трајном миру, оцењује Гвосдев.