Повода је увек било

ПРОКУПЉЕ – Недавно је наш читалац Милан Данчевић у свом писму указао на вандалско рушење првог индустријског објекта у Прокупљу – познатог Данчевићa млина. Слична судбина задесила је и други, нешто мало млађи, Грчки млин. Трагом тог писма у Народном музеју Топлице пронашли смо неколико фотографија млина Стојана Данчевића, који је, како подаци говоре, подигнут још 1883. године.

Имао је модерне машине и производио најквалитетније брашно у Топлици и после 1946. године, када је национализован. Прво га је преузело прехрамбено предузеће "Дунђерски", а потом "Црвена звезда". Седамдесетих година, у време економске кризе, млин је почео да тавори, а онда је и докрајчен рушењем. Доиста је на улазу у Прокупље из правца Куршумлије, баш код овог млина био велики теснац.

Са једне стране (леве) уздизало се брдо (Царина) а са друге река Топлица на којој је била устава и овај млин. У то доба грађена је "топличка магистрала", односно магистрални пут Ниш – Приштина. Градитељи нису имали обзира ни према историји, ни према архитектури. Иако је Данчевића млин отхранио многе сиромашне породице у Прокупљу, а изгледао је као монументални грађевински објекат – путари су га једноставно порушили. Било је то 1979. године кад су самоуправљачи о свему одлучивали. На другој страни брда Хисар, које се уздиже изнад Прокупља, у невероватно идиличној природи, Никола Ђорђевић, звани Грк, подигао је 1927. године, за то време изузетно модеран, млин на Топлици. Поред моћне турбине, три ваљка и сејалице, млин је имао и собе за преноћиште помељара са великом терасом, као и ледару где су се сви прокупачки посластичари и кафеџије снабдевали ледом. Вода са јаза коришћена је и за производњу електричне енергије, тако да су Грци снабдевали скоро пола града струјом.

До млина се долазило атрактивним и великим дрвеним мостом. После рата и овај млин задесила је слична судбина: национализован је 1948. године и дат "Дунђерском". Због, наводно, нерентабилности, машине су из Грчког млина пребачене у Сокобању, а оне за прављење леда у Лесковац. Једно време ова лепа грађевина служила је као магацин столарског предузећа "Наш дом", а онда је напуштена.

Е, тада на дело ступа "народ" – носио је свако шта је хтео, тако да су на крају остали само голи зидови, па и они делимично срушени. Наследници Николе Грка успели су недавно да поврате власништво и да, и они – докрајче овај некада веома леп објекат: почели су, наиме, да руше делове преосталих зидина. Мост је одавно дотрајао и порушен "да не би неко страдао", а нешто више низводно постављен је привремени монтажни. Ни он, међутим, није много сигурнији, јер је опет "народ", врло брзо после постављања до те мере руинирао дрвени под моста да је храброст проћи и пешице. Чак су и читаве талпе однете. Тако то бива: нешто држава, нешто народ, а нешто и власници – руше оно што би могло да буде веома занимљива и привлачна туристичка атракција и места за одмор очију и душе.