ГРАЂАНСКА ПИСМЕНОСТ

Деведесете узимају свој данак. Друштво нагризено обманама, сиромаштвом, насиљем, страхом, корупцијом и безакоњем као да се урушава на наше очи. У потрази за леком против растуће стрепње и страха од новог таласа пропадања све наде упрте су у државу. По принципу „Бриго моја пређи на државу“ очекује се да она репресивним мерама спречи експлозију претњи, убистава и самоубистава, насиља на улицама и на утакмицама, насиљa у породицама и школама. Држава се позива да реформише судство у које нико није имао поверења, али да не увреди старе судије. Држава треба да оживи економију, али да истовремено очува уравниловку и спута иоле предузимљиве приватнике. Ретки су они који помињу превенцију, учешће грађана и грађанки у дугорочним системским променама. Све треба урадити одмах, преко ноћи, као и увек у наше име, али без нашег учешћа и одговорности.

А за то време: У припреми је неколико драматично потребних законских измена у области образовања. Реформа образовања је сложен и дугорочан процес који подразумева основни друштвени консензус о томе у каквом друштву желимо да живимо и који је најбољи пут да тај циљ остваримо. Код нас тог консензуса нема и образовање је постало простор борбе за политичко/партијске утицаје и обрачуне због којих трпе наставници и ученици, али и друштво у целини. Да они који су у српске школе покушали да уведу креационизам а из њих избаце компјутере и страни језик нису одустали од својих анахроних идеја и планова доказује и предлог Комисије за измену наставног плана за гимназије који ми је доставило Удружење наставника социологије Војводине. Према том предлогу, социологија се своди само на друштвени смер, и то са смањеним фондом часова, укида се предмет Устав и права грађана, а Грађанско васпитање уместо све четири године остаје само у трећем разреду. Удружење забринуто закључује да „се из предлога за реформу види да се маргинализују сви облици васпитања за демократију и грађанско друштво”.

Тако конципиран наставни програм дугорочно би успорио и отежао процес демократизације Србије и њено прикључење Европској унији. За разлику од предлагача новог програма, Удружење сматра да „сваки грађанин а поготово потенцијална интелектуална елита која се васпитава и образује у гимназији мора располагати основним знањима о друштву, држави, политичком систему, људским правима – укратко основном политичком писменошћу, знањима и вештинама неопходним за учешће у демократским процесима. Од тог знања и тих вештина зависи да ли ће прихватити вредности демократског друштва и активно се за њих залагати или ће из школе изаћи политички неписмена, манипулацији подложна маса послушника.”

Будући да је предлог измењеног програма у потпуној супротности са прокламованом политиком Србије, распитао сам се у Министарству просвете о каквој је то комисији реч и добио одговор који ме је и охрабрио и озбиљно забринуо: „То није званични предлог и реч је о ’опскурној групи’ из Завода за унапређивање образовања и васпитања.” То да је група опскурна очигледно је као што је очигледно да постоји и ради, а знајући како код нас ствари функционишу, желим да на њу благовремено, превентивно упозорим. Ово је прилика да нешто спречимо, а не да трошимо снагу, време и средства да проблем касније лечимо.

А за то време: У Европи у којој су грађани образовање означили као основни стратешки приоритет интензивно се ради на проширивању грађанске писмености као знању које у симбиози са основном, научном и ИТ писменошћу јесте предуслов економског развоја и демократске стабилности.

А за то време:  У оквиру „Пројекта грађанин” који спроводе Грађанске иницијативе, у Београду је одржана смотра која је окупила 250 средњошколаца из 25 школа из 17 градова Србије. Они су представили пројекте којима предлажу промене политика којима би се боље решили проблеми које су уочили у својим локалним срединама. Ученици из Сомбора су за три месеца сакупили 100.000 евра за пресађивање срца своје другарице. Ученици из Великог Ропотова са Косова траже поштовање својих људских права на пасош Републике Србије јер се осећају као грађани другог реда. У Кучеву су заговорници потпуног укидања коришћења пластичних кеса, Кикинђани нове депоније, Уб тражи канцеларију за младе, Земунци се залажу за превоз приступачан и особама са инвалидитетом, а Чачани траже подршку у борби против породичног насиља итд.

Млади показују другачије лице од оног како их јавност углавном види: испред или у црној хроници. Показали су висок степен знања и активизма и потенцијал да у Србији нешто мењају набоље. Само им треба пружити прилику, а то разне опскурне групе очигледно не желе.

директор „Грађанских иницијатива”