„Живахне” границе

ТРАГОМ ВЕСТИ
Дођеш стар, одеш млад – рекламирају се рекреативни, козметички и центри за хируршко отклањање трагова дуготрајности. Док им, бар неки од нас, не верујемо, у политичким лабораторијама следе сличан курс и изразито „подмлађују” своје највремешније „старице” – границе.

Ушли смо у еру у којој ће границе нестајати или бар битно губити на важности – говорило се после пада Берлинског зида и при дочеку новог миленијума, да би се данас испоставило да је предвиђање само делимично остварено. Европска унија убедљиво предњачи: по шенгенској зони се шпарта слободно, такорећи као по великој кући без преградних зидова. Изван ње, међутим, као да су међе поново „у моди”.

Опстају или на живахности добијају – многа „гранична питања”. У таквим кретањима Србија је један од „хитова”.

Међународно признату границу јој је оспорила група земаља (већина у ЕУ а мањина у УН) које су признале једнострано проглашену независност Косова. Да би постала члан ЕУ, Србија треба да има, подсећају упућени, и јасне границе, па се испитују путеви да се до решења дође договором и компромисом.

Амерички експерт Николас Гвоздев је управо, у часопису „Форин аферс”, предложио верзију – приказану јуче у нашем листу – по којој је, уз остало, „потребно обновити преговоре Београда и Приштине и одвојити питања независности од питања граница”. Па да „на столу” треба да се нађу и „територијална подешавања”, при чему „подручја са српском већином северно од Ибра треба да остану део Србије”…

Тако би се, произлази из цитираног есеја заступника реалполитике, потврдило да је Косово – и део Србије и засебна држава. А до споразума „може да се дође”, по њему, у „преговорима без предуслова” и „одвајањем питања граница од теоретског питања независности”, као што „данас израелско-палестински мировни процес иде ка решењу по коме би постојале две државе (и палестинска поред израелске) иако није постигнут коначни споразум о територији”…

Немогућности, у овој варијанти, засад су израженије од могућности. У међувремену, широм света се гранична – па и картографска и катастарска – питања враћају међу ударне вести. Ни Америка није изузетак.

Мексичка влада упозорила је своје грађане на опрез при путовању у Аризону (граничну, јужну савезну државу САД) где је озакоњен ванредно строг поступак према имигрантима (махом Мексиканцима), поготову онима који не поседују боравишну дозволу. Уједно је „Њујорк тајмс” објавио мапу ратних дејстава у Авганистану која је толико компликована да је мало ко разуме тако да је нека врста непријатеља сопственим састављачима. Пристигла је и вест АП да су две вароши у савезној држави Вермонт тек сада решиле територијални спор настао још 1763!

Америчке границе су „двосмерна улица”, нашао је за потребно да укаже канадски „Глоуб енд мејл”, полемишући о захтеву њујоршког сенатора Чарлса Шумера да САД појачају антинаркотичку контролу границе са северним, као што су већ учиниле с јужним суседом. Шверцовање дроге из Канаде у САД није ништа мање опасно од кријумчарења оружја из САД у Канаду – упозорава лист и наглашава да се тим илегалним арсеналом махом опскрбљују криминалци, попут наркодилера.

Повремено се збивања преплићу. За признавање независности делова Грузије – Јужне Осетије и Абхазије – Москва није добила међународну подршку, али је ових дана показала завидан степен делотворности. Са Ослом се споразумела за решење четири деценије дугог спора око разграничења у Баренцовом мору, а са Кијевом договорила трампу јевтинијих испорука гаса у замену за продужење боравка своје флоте у Црном мору, што је аранжман који је, додуше, изазвао бурне протесте опозиције у Украјини.

Изазови се нижу. Кина је решила гранично, „из историје наслеђено”, питање с Таџикистаном а затворила је границу, пред Светску изложбу у Шангају, са тумбајућом Киргизијом. Нуклеарне силе Индија и Пакистан покушавају да смире кашмирско „буре барута”. Влада Белгије је, пак, пала у свађи око језичких разграничења у изборним јединицама бриселског региона, што представља континентално искушење јер кроз два месеца та земља треба да преузме председавање у ЕУ…

Знатно сложенији изгледају изазови који превазилазе класичне омеђености. Докле ће да се шире ЕУ и НАТО, какав ће бити исход успона нових (или обновљених) сила и силазне путање традиционалних сила – само су неке од глобалних недоумица. „Обичан свет” се најчешће пита: где су границе финансијској кризи, драстичним социјалним раслојавањима, отпуштањима, астрономским бонусима директора посрнулих фирми, буџетским презадуженостима, издржљивости ојађених грађана?

Одговор изостаје. Чини се да за његову припрему нису ни пројектоване – границе. Иако потреба за њима изгледа ургентнија него за фиксирање других међа.