Мале странке неће предводнике

Идеја лидера напредњака Томислава Николића да се мање странке унапред одреде хоће ли са Српском напредном странком или Демократском странком, а да мањинске странке помогну у формирању владе оном блоку који победи на изборима, није реална, сагласни су и представници странака и политички аналитичари. Неки од њих истичу да је укрупњавање политичке сцене пожељно, али да се не може постићи на овај начин.

Ђорђе Вукадиновић, уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, каже да му је разумљива мотивација Томислава Николића, али мисли да ни он сам не верује да је то нешто заиста реално и спроводљиво. „Јер, ако неко тако унапред зна с ким ће, онда може да направи и предизборну коалицију. А ако нема предизборне коалиције, онда после избора може свако (мање-више уз ризике који уз то иду) да иде с ким год жели. Друга је ствар што је то, некада више некада мање, у складу са вољом бирача”, каже Вукадиновић. То што Николић предлаже, додаје он, у суштини је жеља да се политичка сцена модификује у правцу двопартијског система.

Вукадиновић наглашава да би, у прилично невероватном случају да се мале партије и одлуче да поступе по Николићевој идеји, то вероватно био њихов крај у, можда, два изборна турнуса. Он сматра да је оваква идеја неприхватљива за све странке, осим за СНС и ДС и да би то ипак највише одговарало напредњацима. „Те две странке, ма колико јаке и велике, не исцрпљују плурализам политичких опција у Србији. У том смислу била би то нека врста силовања над расположењем јавности и вољом грађана, и спиновања те воље. Таква врста редукције не одговара ни српској традицији ни српској политичкој реалности, а то не постоји ни у свету”, истиче Вукадиновић.

Др Невен Цветићанин из Института друштвених наука каже да је идеја о подели Србије на јасно одељене политичке таборе „добра, коректна и поштена, јер већ једном треба да знамо ко где стоји, ко се за шта залаже”. Како додаје, сада се стиче утисак да сви могу са свима и да није јасно шта су конкретни програми странака, јер странке све више личе једна на другу.

„Међутим, о томе треба да говоре политиколози, социолози и остали људи који се баве истраживањем политичког система. Није добро да о томе говоре политичари, јер они тиме прејудицирају вољу народа и грађана и говоре грађанима како треба да гласају и ко с ким треба да прави коалиције. То делује као да се прави ражањ док је зец још у шуми и да се деле бирачи као овце које само блеје и да их нико ништа не пита. Последица је да су бирачи разочарани и све уморнији од политике, а то није добро у једној земљи”, објашњава Цветићанин.

Како додаје, један политичар, разборит и мудар, не треба да говори осталим странкама шта да раде, већ да се брине да његова странка бирачима понуди програм са којим може добро да прође на изборима. Тек онда, са тим изборним капиталом, да види где ће и шта ће. Све друго личи на деобу плена и профита који још није ни зарађен.

Цветићанин сматра да је веома погрешно делити странке на велике и мале јер се показало много пута код нас да велике странке преко ноћи постају мале (као СПС и СПО), а мале постају велике (ДС и ДСС), па некада поново мале (као ДСС). „Не постоје велике и мале странке, само добри и реални и лоши и нереални политички програми, што ће бирачи ценити на изборима. Зато је неопрезно причати ко је мала, а ко велика партија. То је и контрапродуктивно, јер ако велика партија каже малој шта да ради пре ће је одбити него привући на своју страну”, истиче он.

Када је реч о идеји о мањинским партијама, то је, према речима Цветићанина, провизоран приступ јер ће се и те странке определити према својим специфичним интересима. Њихов интерес може да буде управо у томе да оне буду тас на ваги, јер ће тако вероватно добити више.

Б. Баковић

----------------------------------------------

Пуцањ у празно

Јелена Триван (ДС): Не разумем како данас људи и даље разумеју демократију на начин деведесетих или још горе на начин 1945. и комесарских система. На који начин можете да натерате мале странке да се сврставају и зашто би оне морале да буду „леђа” једној од две највеће политичке партије? Укрупњавање политичке сцене јесте добра и пожељна ствар за Србију, али не на начин да се мале партије условљавају, само зато што су мале, да морају да подрже једну од две велике партије.

Есад Џуџевић „Листа за европски Санџак”: Мањинске партије су у објективној ситуацији да морају да сарађују са странком која освоји власт. Али, свака мањинска партија бира и по неким другим критеријумима са ким ће сарађивати и у парламенту и у влади и, евентуално, чинити владајућу већину. Значи, не могу се, у принципу, натерати мањине да сарађују са сваким ко у овој земљи освоји власт.

Ђорђе Милићевић (СПС): Што се тиче коалиције СПС-ПУПС-ЈС, она у овом тренутку има свог стратешког партнера и то је ДС. За ту коалицију, која ће функционисати и убудуће, не може се рећи да је мала политичка опција. Ми смо, у овом тренутку, ти који одлучују каква ће бити парламентарна већина и не можете такву политичку опцију назвати малом. Томислав Николић на основу свог политичког искуства треба да зна да је, што се тиче постизборних коалиција, све ствар политичког тренутка.

Момо Чолаковић (ПУПС): Не разумем господина Томислава Николића – шта је то мала, а шта је велика партија. Што се тиче изјашњавања с ким ћемо после избора, ми смо, на пример, врло јасно рекли пре одржавања избора у Аранђеловцу с ким ћемо у постизборну коалицију, а рекли смо да смо задовољни нашом „малом” коалицијом са СПС и ЈС, али и са оном на републичком нивоу и унапред смо казали да је то коалиција с којом добро сарађујемо, у којој се цени наш програм и зато ћемо с њима у коалицију. Очекујем да тако буде и у наредном изборном циклусу.

Петар Петровић (ЈС): Изјава Томислава Николића да би све мале странке, како он доживљава многе странке, требало пре избора да се изјасне с ким ће у коалицију је пуцањ у празно. Он би хтео да странке унапред кажу с ким ће ићи у коалицију, без обзира на то какве ће резултате постићи на изборима. Право је сваке странке да после завршених избора, сагледавајући свој и програм других странака, одлуче с ким ће да седну и да разговарају и да виде имају ли заједнички интерес да формирају власт.

М. Ч. – Б. Б.