Платон је измислио комунизам

ЕКСКЛУЗИВНО
Жак Рансијер је један од најутицајнијих актуелних светских мислилаца, дугогодишњи професор на париском експерименталном Универзитету у Винсену, који се осамдесетих година сели у Сен Дени, Париз-VIII; посветио је живот темама еманципације и једнакости. Филозоф по образовању, како сам каже, радећи на радничким и педагошким архивама, залажући се за нехијерархију дискурса и места, нудио је одувек „сумњива знања”, филозофима оно што стриктно није филозофија, нити историчарима баш историја: доказе о интелектуалној еманципацији оних, за које је углавном нека виша инстанца (за раднике партије, за ђаке школа) тврдила да једина брине о њиховој еманципацији, да „зна” оно што они не знају.

Пре десетак година његове тезе о интелектуалној еманципацији као добра вест почињу да се шире, у различитим круговима, великом брзином, целим светом. У Белгији је, на пример, прошле године отворена средња школа, финансирана од стране Министарства образовања франкофонске заједнице, заснована на принципима његове књиге „Учитељ који не зна”. За Културни додатак „Политике”, ексклузивно, са нашим гостом, водили смо разговор поводом гостовања у Београду, у оквиру његове „југословенске турнеје” током марта.Рансијерову књигу, под називом „Учитељ незналица”, издао је Мултимедијални институт, а текстове „Поетика знања” и „Еманциповани гледалац” издала је Едиција Југославија (www.edicijajugoslavija.net).

У једном од два текста које сте написали поводом југословенског рата, у једној од Ваших књига „Хроника консензуалних времена”, говорите о идеји по којој је одвајање демоса од етноса, које доноси демократија дејтоновског типа, катастрофа по себи.

То је текст који је полазио од Дејтонског мировног споразума и идеје да се земља подели на српску, хрватску и муслиманску етнију, у чему има нечег сасвим апсурдног. При том, с једне стране нико не зна шта је тачно муслиманска етнија, а с друге стране та нека врста освешћења, редефинисања народа у етничком смислу, у смислу колективитета повезаног крвљу, тлом, расом јесте заиста апсурдна. Тај став, у делу Европе недалеко од Атине, Атине у којој је рођена идеја народа, деловао је као велики корак уназад. У тексту сам рекао да је идеја народа у смислу демоса настала као сепарација између идеје политичке и територијалне заједнице управо зато што су атински деми били организовани на специфичан и чудноват начин, дем, округ, био је јединство три раздвојене територијалне групе, то није био народ повезан крвљу, традицијом, местом. Но управо је таква идеја тзв. демократског народа евоцирана Дејтонским споразумом чак и по цену мира, јер мир је управо био нека врста благослова тезе да ће се од сада народ поистовећивати с етносом, са неком врстом биолошке идеје.

Утексту „Комунисти без комунизма” закључили сте да можемо имати поверење у то да сви поседујемо капацитет слободе, еманципације, интелигенције, мишљења, дакле да није на авангарди да одређује ко су или ко нису они који тај капацитет имају. Да ли вам се идеја да сви на неки начин имамо комунистички потенцијал чини основаном?

Моја основна теза је била да ако реч комунизам може још увек да има прихватљивог смисла, ако је носилац нечега, потребно је мислити га као комунизам интелигенције, дакле учествовања свих у истом капацитету.

Насупрот томе, историјски комунизам је био мишљен као режим поделе богатстава који је управо требало да организује авангарда која је пак једина задржавала знање о томе чему ће наликовати тај режим.

За мене постоје две идеје које је могуће поистоветити са колективном моћи, то су комунистичка и демократска идеја, но знамо како су обе довеле до катастрофалних, у најмањој мери разочаравајућих резултата. Наравно, све форме владавине које данас познајемо јесу олигархијске, засноване на мишљењу да постоје они који су ту да владају, који су за то компетентни, постоји чак и наука о управљању (узгред, каква је то наука коју поистовећујемо са политиком?). У односу на све ово имамо две могућности: или да сматрамо да је добро тако како је и ћутимо, или да мислимо да није добро и да је нешто друго могуће под неким другим именом. Та друга опција може да буде заснована само на хипотези поверења у капацитет интелигенције који сви деле.

Интригантна је и Ваша теза да што је мање радника више је комунизма?

Моја изјава да што је мање радника више је комунизма нема наравно ништа с  Негријевом идејом нематеријалног рада. Ради се о изворном парадоксу комунизма. Као што знате, њега су прво изумели филозофи попут Платона. У Платоновој „Републици” комунизам је део принципа вођа. Вође су комунисти, елита која је, будући да има златне душе, способна да живи у комунизму. Обични, прљави људи могу да буду само капиталисти. Радници морају да живе као капиталисти, па и када немају капитал, а само елита може да живи као комунистички једнаки људи. То је перверзна идеја која још преживљава у идеји авангарде, комунистима као авангарди која ће ослободити радничку класу од илузија свакодневног живота и сл. На конференцији у Лондону о идеји комунизма, у организацији Жижека и Бадјуа, изрекао сам је у смислу провокативне сумње у организаторе, тј. да још постоји идеја комунизма као идеја авангарде која би, па и невољно, да води људе.

Свој радни век посветили сте усамљеничком послу на радничким архивама. Како сте започели са тим радом?

Рад везан за радничку еманципацију започео сам ’68, у тренутку када је било потребно констатовати да упркос свему постоји велики раскорак између марксистичког дискурса у његовој алтисеријанској варијанти и стварности, радничког и студентског револта маја 1968. Другим речима, моје размишљање се тицало констатације да се, на крају крајева, алтисеријанизам сврстао против ових покрета, управо због тога што су по њему ти покрети били спонтани, несаобразни са науком и упрљани идеологијом. Тако сам почео да размишљам о раскораку између марксистичке науке и форми радничког мишљења, мишљења побуне.

Касније, осамдесетих година, у време владавине социјалиста, Француска је поприште крупних реформистичких тенденција, између осталих реформе образовања. Тих година у току је велика, жива полемика између две струје: једне, више-мање инспирисане социологијом, која каже да је за фаворизовање једнакости у школи, у неку руку, потребно смањити удео знања, прилагодити знање популацији која је „природно хендикепирана”. Друга развија доктрину „републиканаца” и заправо каже: „Не идимо никако тим путем, једино знање еманципује, до једнакости у школи се долази искључиво путем преношења знања, науке.”

У том тренутку настаје моја књига „Учитељ који не зна”, у којој преузимам тезе Жакотоа засноване на идеји интелектуалне еманципације, закључком да, поред социолога, са једне стране, и републиканаца, са друге, постоји и трећи хоризонт.

Републиканци се сами тако називају?

Да, то је било њихово „званично име”, базирано на републиканству, „вредностима Француске републике”…

Да би у међувремену прерасло у саркозијанство...?

Управо је баш то становиште постало данас идеолошка матрица Саркозију. Републикански лаицизам је постао алиби за антимуслимански расизам. Републиканство се заснивало на тези да је јавна школа место преноса знања једнаког за све и да знање еманципује. Моја теза се, насупрот, заснивала на становишту да обе струје – присталице социологије, као и присталице републике – полазе од истог принципа, тј. неједнакости, инсистирањем да је једнакост циљ до кога се стиже путем реформе школе или школе саме, да се тим путем млади воде ка једнакости.

За крај,које је за Вас најснажније откриће у радничким архивама?

Највеће откриће је заиста било оно када сам у архивама запазио белешку (у једном биографском речнику радничког покрета) у којој је помињан радник Гони (Гаунy), сарадник утопистичке и сенсимоновске групе из око 1830. године, који је оставио текстове и сведочанства о раду. Отишао сам да их пронађем, мислећи да ћу наићи само на информације о раду и радничким условима.

Запутили сте се,куда?

У општинску библиотеку Сен Дени. Нико није ишао да види та сведочанства од када су тамо остављена. Дакле, сто педесет година касније био сам први (смех). Изненадило ме је што се апсолутно није радило о плачљивим описима радничких услова. Била су то писма које је Гони размењивао са својим пријатељем керамичаром, већ укљученим у сенсимоновску заједницу. Гони није био члан, али је презентовао доктрину описујући свој боравак, своју недељу на селу са двојицом пријатеља који су тамо пошли да уживају у природи, али и да развијају метафизичке системе. Описивао је случајне сусрете са људима у крчми, на пример с месаром коме је потанко објаснио да је нехумано убијати животиње (смех), преносећи тим случајним пролазницима мишљења сенсимоноваца, при чему су ти неопозиви, помало брутални људи успевали да се са њим разиђу у великом пријатељству. На пример, месар им обећава да ће бити мање диваљ, мање крволочан приликом будућих клања животиња итд. А са друге стране, пријатељ керамичар прича Гонију о састанцима, песмама, хоровима у предвечерја на трави сенсимоновске заједнице у Менилмонтану. За мене је то било откриће читавог једног осетилног света. Ти људи нису дискутовали о условима рада, нису имали потребу да само коментаришу радничку беду, већ да живе комплетан живот, живот филозофа и песника. То откриће је за мене имало снагу шока.

Било је то које године?

Године 1971. Текстови су обухватали 1831, интервал између две француске револуције, 1830. и 1848. Веома ме је изненадило што се радило о људима чији су живот трансформисала та три дана револуције у јулу 1830. На неки начин ти радници из 19. века били су у истој ситуацији као париски студенти 1968. Живели су тренутке промаљања, стварности народа на улици и тражили су њихово продужавање. Управо је еманципација за њих била продужавање тих тренутака, излажење народне, колективне моћи на светлост дана у различитим формама: радничким кооперативама, покретима народног образовања, радничким новинама, различитим формама радничког израза.

Љубомир Јакић