Миљеник Пореске управе

Тешко је похватати све конце пословне мреже коју је исплео један од највиђенијих српских бизнисмена Војин Ђорђевић.

У дану кад је Привредни суд у Суботици обелоданио да отвара стечај над осам предузећа која се везују из „његову” компанију „Си енд Си”, произвођача напитка „синалко”, Војин Ђорђевић у функцији председника те компаније поручује да „Си енд Си” разматра отварање фабрике за производњу „вода воде” у Црној Гори у коју ће уложити осам милиона евра, али да још није одбачена ни опција изградње такве фабрике у Словенији.

Како је Привредни суд почео да одмотава замршено клупко тако је почело да се појављује све више необичних чињеница и питања везаних за пословање овог суботичког бизнисмена. Из само ове две информације објављене ових дана у медијима неколико детаља изазива недоумице.

Најпре, како је могуће да „Си енд Си” компанија има председника (Војин Ђорђевић) и гради било шта кад је над њом покренуо стечај њен власник – Војин Ђорђевић још у другој половини 2006. године и тада је сву њену имовину преузела нова фирма „Премијум ликвид”. Затим, колико је познато и како су медији објавили „Си енд Си” више не производи у Врујцима ни напитак „синалко”, јер је мултинационална компанија „Синалко” продала лиценцу Унији дистрибутера Србије и преместила производњу у шабачку фирму „Фрутико” после вишегодишњег спорења с Војином Ђорђевићем.

Компанија „Синалко” инвестирала је у фабрику у Врујцима 7,5 милиона евра и то је једини пример гринфилд инвестиције те компаније, јер је она у 99 земаља (где послује) локалним партнерима искључиво давала лиценцу и сировину за напитак.

Медији су известили да је суноврат фабрике у Врујцима почео због огромних дугова компаније „Си енд Си” и њених повезаних предузећа, а да је клупко почело да се одмотава када је „Хипо Алпе Адрија банка” продала своја потраживања београдској компанији АСАП (власништво Швајцараца), специјализованој за откуп и наплату потраживања. АСАП је откупио шест уговора о кредитима вредним 11,8 милиона евра које су подизале Ђорђевићеве повезане фирме.

Компаније Војина Ђорђевића и повезана предузећа која је оснивао и поверавао на „управљање” блиским сарадницима и пријатељима, према грубим проценама, дугују банкама више од 20 милиона евра. С обзиром на то да су многе од тих фирми у међувремену отишле у стечај или банкротирале, не постоји имовина из које би банке могле да се намире више од 10 одсто укупних потраживања.

Заправо, нематеријална имовина из које би банке (и не само оне) могле да се намире, постоји али се Војин Ђорђевић постарао да жигове (брендове) „горки лист” и „вода вода” на време склони из земље. Адвокат Драгољуб Ћосовић изјавио је пре неки дан да је „власник бренда фирма која је основана у Европској унији”, а није никаква тајна да је фирма основана у Словенији, да је њен власник један од Ђорђевићевих синова и да је он од себе и свог брата откупио жиг бренда „горки лист” за 500 евра.

Многе банке су пословале с Ђорђевићевим фирмама, а на списку су некадашња „Меридијан банка”, „Креди агрикол”, „Банка Интеза”, „Комерцијална банка”, „Хипо Алпе Адрија банка”, „Универзал банка” и банка „Поштанска штедионица”.

Необично је да су многе од њих одобравале милионске кредите у еврима Ђорђевићевим фирмама, а да нису тражиле ревизорске извештаје о њиховом пословању или њихов бонитет код Народне банке Србије. Иако већина од њих потражује велике износе, ниједна не жели да се о томе јавно изјашњава јер је део одговорности и на њима због олаког давања кредитима фирмама непровереног пословног капацитета.

Тек с времена на време, јавности постане доступан понеки детаљ из те замршене дужничко-поверилачке структуре. Тако је, наиме, Основни суд у Суботици (судија Тамара Трајковић) 10. марта ове године пресудио у корист „Креди Агрикол банке” и „Банке Интеза” да могу принудно јавно да продају део породичне куће дужника Војина Ђорђевића (Улица Стевана Тиквицког бб) који је дао породичну кућу као хипотеку на кредите које је подигао код ових банака. На ово судско решење није допуштена жалба, пише у образложењу пресуде. 

Нису само банке гледале „кроз прсте” фирмама које имају везе с Војином Ђорђевићем. У много случајева тако се понашала и Пореска управа чију су строгоћу осетила многа предузећа која 10. у месецу нису платила, на пример, ПДВ. Такве фирме одмах су дан касније добијале или писмену опомену или им је „држава” одмах с рачуна скидала онолико новца колико су дуговале за порезе или акцизе.

С фирмама које су чиниле Ђорђевићеву пословну мрежу није био такав случај. Као један од највећих домаћих бизнисмена Војин Ђорђевић је „по дифолту” припадао Центру за велике обвезнике при Пореској управи Србије, чије је седиште у Београду. Ђорђевић, међутим, никад није био „предмет” посматрања и контроле тог центра, него локалне Пореске управе у Суботици. Све до 2007. године Пореска управа Србије није могла да „примирише” Ђорђевићевој пословној империји. Кад јој је то пошло за руком, могла је да констатује да те фирме дугују 738.409.031,25 динара на име пореза.

У међувремену, Пореска управа у Суботици два-три пута помогла је Ђорђевићу тако што му је порески дуг од 350 милиона динара репрограмирала (такозвани порески репрограм) узимајући као хипотеку хотел у Мионици (вредности око 60 милиона динара) и – вино у ринфузи. Касније се, међутим, испоставило да је ова друга хипотека непостојећа, односно да је вино „испарило” из буради.

У тој причи најзанимљивији је детаљ да држава, односно Пореска управа, никада није покренула поступак наплате хипотеке (као што су то урадиле „Креди Агрикол” и банка „Интеза”) и да, рецимо, прода хотел у Мионици како би намирила пореска дуговања која и данас постоје.

За многе спомињане фирме Војин Ђорђевић тврди да нису његове. Оне су се бавиле производњом „горког листа” и пословима везаним за тај бренд, а власник жига био је или Војин Ђорђевић или његови синови. Власници и директори тих фирми били су блиски Ђорђевићеви сарадници у претходним фирмама у којима је он био стопроцентни власник (секретарице, шефови кабинета, референти, финансијски директори...). Мрежу повезаних фирми, које као сателити круже око имена Војина Ђорђевића, открива још један детаљ – свих 25 има седиште на три локације (две у Суботици и једна на Палићу) у зградама које су имовина у власништву Војина Ђорђевића.

----------------------------------------------

Блокаде

Из података Пореске управе и Народна банке Србије може се пратити финансијско стање свих фирми које имају везе с Војином Ђорђевићем. Тако је, рецимо, на дан 14. април 2008. године „Си енд Си група” имала блокаду рачуна на 4,4 милиона динара (54,9 хиљада евра), а блокада је трајала 259 дана, а Подрум „Палић” био је у блокади 366 дана, а тог дана блокада је износила 438.969,318,98 динара (5,4 милиона евра). Укупна блокада рачуна 26 предузећа „Си енд Си групе” на тај дан била је 1,23 милијарде динара (15,19 милиона евра).

На дан 20. октобра 2008. године на списку је 21 повезано предузеће а укупна сума на блокираним рачунима је 1,99 милијарди динара (24,36 милиона евра). Тада је, на пример, рачун предузећа „Си енд Си група” у непрекидној блокади 366 дана, а тог дана блокада је била на износ од 17,93 милиона динара (217,9 хиљада евра).

Блокаде рачуна повезаних фирми на дан 25. фебруар 2009. године била је на суму од 2,78 милијарди динара (29,9 милиона евра), а на дан 3. јуни 2009. износ блокаде био је 2,95 милијарди динара (31,7 милиона евра). При крају те године (14. децембар 2009) рачуни повезаних предузећа били су блокирани на суму од 3,48 милијарди динара (36,98 милиона евра). А 30. марта 2010. године блокада је достигла суму од 3,66 милијарди динара (38 милиона евра). Међу предузећима која су раније била у блокади, овог пута више није било неколико фирми: Подрум „Палић”, „Си енд Си промет”, „Си енд Си група”, „Премијум ликвид”, „Премијум трејдинг” и „Дестилинг”. Оне су у међувремену отишле у стечај.

Миша Бркић