Бели медведи

Удружили се Лепа Ката, Поспани Цвија и ја да се жалимо синдикату. Рачунамо, имамо ко да нас заштити од неправде на послу. Па ваљда смо и ми припадници некаквог радничког покрета!

Кати шеф не дозвољава да користи годишњи одмор кад јој падне на памет: „Да ли сте ви, нафракана госпоице, чули да је најновијом систематизацијом драстично смањен број извршилаца? И ко ће уместо вас да шљака ако отперјате у Тунис! Па тек што сте сишли са Јахорине...”

Цвију колеге спречавају да спава за столом, мада знају да болује од нарколепсије. Кад га спопадне напад изненадног дремежа, несолидарни појединци гађају га спајалицама, звиждућу му у уво и лепе на његовом монитору поруку: „Умро на 15 минута. Дођите касније”.

А ја тражим да правни заступници преиспитају да ли је по закону нормално да у време отпуштања седим поред самих врата. Сваки пут кад се отворе, помислим: „Ево, тајфун звани ,Милион незапослених’ одува ме из фирме и одвуче право на биро!” Чврсто се држим за столицу, али ипак радим у страху, што уопште није у реду...

У потрази за заштитником права радника, обрели смо се пред одајама синдикалног вође. Његова лична секретарица нам рекла да уважени Он не може да нас прими јер већ два месеца на терену директно са хотелијерима преговора о распореду смена за летовање.

– Чањ, Копаоник, Златибор, Грчка... у 12 рата, где то још има! Хоћете ли да се упишете? – турила ми спискове под изненађени нос.

– Ми дошли да се жалимо... – заусти Лепа Ката, а секретарица је прекину: – Жалбе и молбе од октобра, кад се заврши туристичка сезона!

Хтедох да се насмејем од муке, потражих очима саучесника Цвију. Кад – Цвија задремао у фотељи! Дрмам га, зовем, јок, не мож’ Цвију пробудити! Премро! Ухватимо га Ката и ја под мишке онако „обешеног” и пођемо даље у потрагу за правдом. Можда нам неки други синдикат, фала богу има их ко плеве, помогне у невољи.

На вратима следеће подружнице сачекало нас је упозорење: „Офталмолошки преглед од 8 до 13 и од 14 до 19 часова...” Нисам далековид, ал’ назирем да смо надрљали. Продужисмо.

На трећем месту – изненађење! Лидер седи у кожној наслоњачи! Присутан! Расположен! Куцка са жаром по тастатури. „Овај ће да нам помогне”, помислих сав срећан. И Кату сунце озарило, иако се већ уморила подупирући Цвију коме је сунце кадикад зашло.

– А, ништа од тога... Пишем представку менаџменту о запушеном лавабоу на другом спрату и хроничној поплави коју изазива ве-це шоља на петом... – озбиљно нам излаже сопствени проблем функционер у плавом комбинезону.

– Да дођемо после? – упитах.

– И после сам заузет. Морам да срочим дописе о слабом светлу, заглављеном лифту и прозорима који не дихтују... А вашем пријатељу нешто није добро? Је л’ жив? – чуди се „домар”.

Покуписмо Премрлог Цвију и кренусмо.

„На Сави сам. Ако вам је хића, јавите ми на број...” стоји на улазу у „Струковни Синдикат”...

Лепа Ката и ја – исцеђени. Сморила нас потрага за правдом, а реално и Цвија који је искористио прилику да књава до миле воље. Седосмо на степенице. Постависмо Поспанка између нас да слатко пајки.

Присетих се активности синдикалаца за последњих двадесетак година: – Шта све нису уваљивали „пролетаријату”. Свињске полутке, замрзнуте пилиће, зимницу, кромпир, школски прибор, гаће и чарапе, џемпере и патике... под изговором да помажу истањеном џепу колега.

– А и зимовање је у њиховој режији скупље него у понуди туристичких агенција... – узвраћа колегиница.

Поред запушеног ве-цеа Кати и мени сину спасоносна идеја. Велике идеје се и рађају кад им се запослени најмање нада. Основаћемо сопствени синдикат! Ката ће ићи на одмор кад год пожели, у безброј рата, Цвији ћемо да поручимо специјално јастуче за сто да му се не криви врат, а ја ћу бити газда те нове подружнице.

Бићемо заштићени као бели медведи и нико неће моћи да нам да отказ бар две-три годинице, а после, како буде...