Рај за лопурде и преваранте

Горан Марковић први пут режира у Народном позоришту у Београду. На Великој сцени националног театра поставља сатирични роман „Златно теле”, руских драматичара Иља Иљфе и Јевгенија Петрова, писан средином тридесетих година прошлог века. Премијера се очекује у другој половини јуна. Сарадњу са Народним позориштем у Београду Марковић је, међутим, започео пре неколико година, када је на сцени „Раша Плаовић” свој сценски живот започела његова драма „Говорна мана” у режији Милана Караџића.

Филмски и позоришни редитељ, драмски писац и сценариста, Горан Марковић дипломирао је на Академији филмских уметности у Прагу. Режирао је око 50 документарних, 11 целовечерњих филмова, потписао десетак филмских сценарија, неколико позоришних комада... За своја уметничка остварења добио је више од 30 домаћих и страних награда. Предаје режију на Факултету драмских уметности у Београду, члан је Европске академије за филмску уметност у Бриселу.

Знање сте стицали од Кафке, Камија, Остера... Волите драме Харолда Пинтера и Дејвида Мемета. Одакле интересовање за дело „Златно теле”?

Остап Бендер је јунак мог детињства. Одрастао сам у социјализму и то је био једини лик који се са тим крутим, озбиљним и претећим режимом озбиљно спрдао. У тим сивим временима Бендер је био наш једини заштитник, Зоро осветник нашег духовног живота. Његов хумор је био до те мере заводљив и непредвидив да му нико није могао одолети. Остап Бендер је прерастао у синоним за преваранта са стилом као што је својевремено „калодонт” постао синоним за пасту за зубе. А онда је, у међувремену, „велики комбинатор” заборављен. Данас скоро да нико не зна за Остапа Бендера, поготову млади људи.

Позориште је огледало стварности. Какву стварност ћемо овога пута гледати у Вашем огледалу?

Ону од пре осамдесет година која се од ове данашње веома мало разликује. Рекао бих да је чак фрапантно слична. То је било време НЕП-а (Нове економске политике у Совјетском Савезу). Ово је време транзиције. Ради се, значи, о истој ствари: о прелазном стању које није ништа друго до рај за лопурде и преваранте.

Остап Бендер, главни јунак романа „Златно теле” бави се „великим комбинацијама” како би опстао у мутним временима совјетских реформи. Циљ групе окупљене око њега је јасан – опљачкати! Колико је комад „Златно теле” актуелан?

Одговор је садржан у питању. Одговорићу на њега новим питањем: да ли мислите да се данас, овде, људи окупљају у разне мафијашке организације са циљем да пљачкају народ?

Ваши досадашњи драмски јунаци боравили су, рекло би се, у наивнијем времену. Ово време, тврдите, остаће упамћено по безосећајности, лицемерју, отвореној хипокризији. Како се снаћи и опстати у њему чист и неупрљан?

Има два начина. Држати се по страни и не упуштати се у стил живота који је постао владајући свуда око нас. Или, ако у томе не успете, имати бар мало смисла за хумор. Као што га има Остап Бендер. Свеостало подразумева губљење људског достојанства.

Поштен живот више није категорија која занима било кога. Највећи пад Србија је, цитирамо, Ваше речи: „доживела на моралном плану”? Који су конкретно наши најизразитији морални падови?

Чињеница да немамо снаге да истини погледамо у очи и да се храбро са њом суочимо. Још увек су на снази заблуде и обмане које су нас последњих деценија коштале нормалног, људског живота. За прави живот потребна је храброст. А не оргијање по националистичким фатаморганама које су, наравно, само привид у коме нема ни трунке свакодневног живота.

Ваше теме су локалне. У својим филмовима бавите се овдашњим људима и јунацима који никада не излазе из Београда. За Београд, ипак, кажете да је ружна и незанимљива насеобина? Чиме то аргументујете?

Јесте ружан,али је мој град. За његову ружноћу није потребно много аргумената, неки пут је довољно погледати око себе. Али за његову магију, која ме још увек држи, требало би много речи. И опет не би било јасно о чему се ту, заправо, ради.

И Ваш блог је јако читан. У будућем животу себе видите као Робинзона Круса, у нашој напаћеној Србији?

Када сам то написао, још увек нисам изнова читао ту књигу. Прошле године сам је поново узео у руке, можда после пола века. Знате ли шта је интересантно у поновном ишчитавању књига? То што су оне исте,али ви нисте. Не можете схватити шта се са вама десило док не упоредите своја схватања од некада са овим данашњим. Погрешио сам. Уопште нисам Робинзон Крусо. Он је био млад човек, спреман да преживи по сваку цену. Ја више нисам млад!

Верујете и да ће доћи још један 5. октобар, али без Коштунице?

Ми смо нашу шансу, захваљујући човеку кога сте поменули, пропустили. Или: нисмо били спремни за своју шансу па смо му дозволили да све претвори у лук и воду.

Да ли је све изгубљено? Има ли простора за наду?

Наравно да има. Долазе нови, млади људи који неће бити оковани овим данашњим глупостима које опседају људе у овој земљи. Који ће бити слободни од митова, илузија и превара. Зато сам помислио да би било добро да им представим Остапа Бендера. „Златно теле” ће бити поучна и забавна представа.

Борка Требјешанин