Raj za lopurde i prevarante

Goran Marković prvi put režira u Narodnom pozorištu u Beogradu. Na Velikoj sceni nacionalnog teatra postavlja satirični roman „Zlatno tele”, ruskih dramatičara Ilja Iljfe i Jevgenija Petrova, pisan sredinom tridesetih godina prošlog veka. Premijera se očekuje u drugoj polovini juna. Saradnju sa Narodnim pozorištem u Beogradu Marković je, međutim, započeo pre nekoliko godina, kada je na sceni „Raša Plaović” svoj scenski život započela njegova drama „Govorna mana” u režiji Milana Karadžića.

Filmski i pozorišni reditelj, dramski pisac i scenarista, Goran Marković diplomirao je na Akademiji filmskih umetnosti u Pragu. Režirao je oko 50 dokumentarnih, 11 celovečernjih filmova, potpisao desetak filmskih scenarija, nekoliko pozorišnih komada... Za svoja umetnička ostvarenja dobio je više od 30 domaćih i stranih nagrada. Predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu.

Znanje ste sticali od Kafke, Kamija, Ostera... Volite drame Harolda Pintera i Dejvida Memeta. Odakle interesovanje za delo „Zlatno tele”?

Ostap Bender je junak mog detinjstva. Odrastao sam u socijalizmu i to je bio jedini lik koji se sa tim krutim, ozbiljnim i pretećim režimom ozbiljno sprdao. U tim sivim vremenima Bender je bio naš jedini zaštitnik, Zoro osvetnik našeg duhovnog života. Njegov humor je bio do te mere zavodljiv i nepredvidiv da mu niko nije mogao odoleti. Ostap Bender je prerastao u sinonim za prevaranta sa stilom kao što je svojevremeno „kalodont” postao sinonim za pastu za zube. A onda je, u međuvremenu, „veliki kombinator” zaboravljen. Danas skoro da niko ne zna za Ostapa Bendera, pogotovu mladi ljudi.

Pozorište je ogledalo stvarnosti. Kakvu stvarnost ćemo ovoga puta gledati u Vašem ogledalu?

Onu od pre osamdeset godina koja se od ove današnje veoma malo razlikuje. Rekao bih da je čak frapantno slična. To je bilo vreme NEP-a (Nove ekonomske politike u Sovjetskom Savezu). Ovo je vreme tranzicije. Radi se, znači, o istoj stvari: o prelaznom stanju koje nije ništa drugo do raj za lopurde i prevarante.

Ostap Bender, glavni junak romana „Zlatno tele” bavi se „velikim kombinacijama” kako bi opstao u mutnim vremenima sovjetskih reformi. Cilj grupe okupljene oko njega je jasan – opljačkati! Koliko je komad „Zlatno tele” aktuelan?

Odgovor je sadržan u pitanju. Odgovoriću na njega novim pitanjem: da li mislite da se danas, ovde, ljudi okupljaju u razne mafijaške organizacije sa ciljem da pljačkaju narod?

Vaši dosadašnji dramski junaci boravili su, reklo bi se, u naivnijem vremenu. Ovo vreme, tvrdite, ostaće upamćeno po bezosećajnosti, licemerju, otvorenoj hipokriziji. Kako se snaći i opstati u njemu čist i neuprljan?

Ima dva načina. Držati se po strani i ne upuštati se u stil života koji je postao vladajući svuda oko nas. Ili, ako u tome ne uspete, imati bar malo smisla za humor. Kao što ga ima Ostap Bender. Sveostalo podrazumeva gubljenje ljudskog dostojanstva.

Pošten život više nije kategorija koja zanima bilo koga. Najveći pad Srbija je, citiramo, Vaše reči: „doživela na moralnom planu”? Koji su konkretno naši najizrazitiji moralni padovi?

Činjenica da nemamo snage da istini pogledamo u oči i da se hrabro sa njom suočimo. Još uvek su na snazi zablude i obmane koje su nas poslednjih decenija koštale normalnog, ljudskog života. Za pravi život potrebna je hrabrost. A ne orgijanje po nacionalističkim fatamorganama koje su, naravno, samo privid u kome nema ni trunke svakodnevnog života.

Vaše teme su lokalne. U svojim filmovima bavite se ovdašnjim ljudima i junacima koji nikada ne izlaze iz Beograda. Za Beograd, ipak, kažete da je ružna i nezanimljiva naseobina? Čime to argumentujete?

Jeste ružan,ali je moj grad. Za njegovu ružnoću nije potrebno mnogo argumenata, neki put je dovoljno pogledati oko sebe. Ali za njegovu magiju, koja me još uvek drži, trebalo bi mnogo reči. I opet ne bi bilo jasno o čemu se tu, zapravo, radi.

I Vaš blog je jako čitan. U budućem životu sebe vidite kao Robinzona Krusa, u našoj napaćenoj Srbiji?

Kada sam to napisao, još uvek nisam iznova čitao tu knjigu. Prošle godine sam je ponovo uzeo u ruke, možda posle pola veka. Znate li šta je interesantno u ponovnom iščitavanju knjiga? To što su one iste,ali vi niste. Ne možete shvatiti šta se sa vama desilo dok ne uporedite svoja shvatanja od nekada sa ovim današnjim. Pogrešio sam. Uopšte nisam Robinzon Kruso. On je bio mlad čovek, spreman da preživi po svaku cenu. Ja više nisam mlad!

Verujete i da će doći još jedan 5. oktobar, ali bez Koštunice?

Mi smo našu šansu, zahvaljujući čoveku koga ste pomenuli, propustili. Ili: nismo bili spremni za svoju šansu pa smo mu dozvolili da sve pretvori u luk i vodu.

Da li je sve izgubljeno? Ima li prostora za nadu?

Naravno da ima. Dolaze novi, mladi ljudi koji neće biti okovani ovim današnjim glupostima koje opsedaju ljude u ovoj zemlji. Koji će biti slobodni od mitova, iluzija i prevara. Zato sam pomislio da bi bilo dobro da im predstavim Ostapa Bendera. „Zlatno tele” će biti poučna i zabavna predstava.

Borka Trebješanin