Музика као терапија

Неким Београђанима је у Дому синдиката Ерик Бардон поново подарио музику њихове младости: један архитекта упорно је убеђивао ових дана свог пријатеља да треба да оду на концерт, али овај ништа није схватио све док није чуо звуке познате музике из времена када су имали бар тридесетак година и исто толико килограма мање.

Лето је.

Ово годишње доба обухваћено је и у музици Антонија Вивалдија, италијанског композитора. Барoкни мајстор Вивалди (1678–1741) представљен је са периком на глави и виолином у рукама. Његово дело "Четири годишња доба" је неизбрисиво, исто као и музика Луја Армстронга, Френка Синатре, "Битлса" или "Енималса" чији је звук ових дана у Дому синдиката евоцирао 65-годишњи Ерик Бардон.

Лука Мијатовић на Радио Београду води емисију "Мај веј" ("Мој пут"), очигледно названу по песми Френка Синатре. Једно од његових питања односи се на музику коју слуша саговорник. Неретко, гост не може да избегне управо Френкијев хит, који је продаван по цени од 16,95 или 11,99 долара, а који је постао заштитни знак ове емисије.

"Какав господин, какав глас", најчешћи је коментар тог златног доба и златног дечка са златним гласом, који је певао "Њујорк, Њујорк" и "Странци у ноћи" .

Светски дан музике је минуо, али су на улицама и даље остали свирачи, гитаристи, виолинисти, хармоникаши, фрулаши. Испред њих кутија с инструментима или шешир у који шетачи, ако су добре воље, убаце новчић. Као у фонтану.

За разлику од те сиротињске слике, на естради се, истовремено, врте велике паре.

Моцарт, Чајковски, али и Цеца, Љуба Аличић, Шабан, Кеба... привлаче масе.

Тамбураши тихо брује, свирају и певају циганске песме, у скадарлијским кафанама мешају се звуци тамбура као у Сомбору и Новом Саду.

"Има један кућерак у Срему" носталгично певају и свирају чланови ансамбла "Тамбурица 5", изводе композицију човека који живи далеко и само се кроз песму сећа кученцета у авлији.

"Лабораторија звука" има сопствени звук. Сарајевски "Индекси" са Даворином Поповићем своје "Жуте дуње".

Лето је.

Ђорђе Марјановић је у Београду. Зафир, Сенка, Бисера...

У Загребу стално подсећају на Иву Робића. Арсен Дедић пева о лету. Крлежа је био заљубљен у кристални глас Габи Новак.

Неке песме остају као јецаји. Драган Стојнић је утихнуо.

Земун дочекује ансамбл "Гарави сокак". Певају и ону дирљиву песму да се не може ухватити сенка, песму о сновима који "ил се дирну, ил се не додирну". Као хит ју је лансирао Звонко Богдан.

Рокери су у Зајечару, а у Гучи трубачи, свадбарски купус, печење, пиво...  

Стари рокер Бардон је са својих шездесет и пет година певао негдашње хитове и подсетио Београђане на њихове матурске вечери и студентске дане. Чак је, уз музику, поскакивао и плесао, кријући замор и терет година, а разиграла се и распевала публика, углавном његови вршњаци.

Музика је терапија. Може душу да залечи, да развесели, да се, бар начас, забораве бриге и све учини лепшим у овим спарним данима.