Борба за опстанак на крову Космета

Драгаш – По договору начињеном уз помоћ неколико мрежа мобилне телефоније, Нуридин Бајрами чекао нас је на паркингу трговинског центра у Призрену, ту смо се упознали и упитали за здравље. До Драгаша кривуда 35 километара планинског друма, довољно да сапутници, поред осталог, приупитају један другог и за године.

– На мом лицу има их више него у личној карти, живот у овом крају оставља траг на човеку. Рођен сам 1968 – прича путовођа, погледајући нас преко огледала у аутомобилу.

Само смо прошли кроз његову варошицу и Горанац нас води даље, до села Орчуше на три километра до границе са Албанијом, иза које је Кукеш. Ту је, на једном избрешку где нема куће да је око види, купио 12 хектара чистине и кренуо да сади јагорчевину, линцуру и малине. За малињак, већи од хектара и први у Гори, купио је 1.600 бетонских стубова и 8.000 садница, пролетос узорао ледину где је побио диреке и младице, али у ствари није урадио ништа.

– Нити је земљиште било припремљено, нити је садња обављена како ова воћка тражи, па се примила тек свака пета садница. Морате поново да обновите засад, да уљудите оно што може да преживи, набавите нове саднице и још једном кренете из почетка – говори му мр Александар Лепосавић (36), стручњак за малину из Института за воћарство у Чачку.

Нуридин је, уочи Првог маја, преко својих пословних веза на Шар-планини дознао да ће Лепосавић доћи у 67 километара удаљено Штрпце, па му је поручио да се спусти на средокраћу, у Призрен, где ће га чекати. Предузимљиви Горанац засадио је први малињак у завичају и не мисли да одустане. Кренуо је у непознато, изгрешио, али је после трагао и сазнао ко се разуме у малинарство.

– На суседној парцели ове године засадићу хектар јагорчевине. Имам купце у Немачкој који од тог биља справљају етерична уља за дечји сируп против кашља – објашњава Бајрами, који у Драгашу држи предузеће „Хит флорес”.

Сирову јагорчевину берачима плаћа евро по килограму, суву од 6 до 7 евра, црну клеку 65 – 70 центи, брезов лист 25 – 30 (сирови) и 70 – 80 центи (суви), прима и боровницу, шипурак и печурке, па с поносом показује сертификат да је произвођач органски здравог биља и воћа.

– По правилима, за здраву производњу неопходно је да нема загађивача на пет километара. Овде у пречнику од 50 километара нема ничега осим планинске дивљине, а вредан берач може данас да заради и до 40 евра. То му је, нажалост, све између два снега, јер је ово најсиромашнији крај на Космету – вели домаћин.

Своје раднике, седморо сталних и три пута више сезонских, плаћа седам евра по дану уз један оброк и узгред помиње да, због кризе у свету, још није наплатио трећину робе испоручене лани. Али, не кука већ се спрема да гради нову хладњачу, тврдоглаво је решио да малињак подигне на ноге, и брине о завичају.

– До бомбардовања 1999. године Драгаш је имао 5.000 становника, по пола Горанаца и Албанаца. И данас је етнички састав исти, само што варошица има једва 1.500 душа укупно. Албанци силазе у градове на Космету, Горанаца има колико хоћете у Београду, у Борчи и Котежу.

Пред сумрак, са Овчуше смо се спустили у Драгаш, до Нуридинове хладњаче. У близини је велика џамија, подигнута прошле године, друга у Драгашу.

– Наша деца у школи уче по бошњачком или српском програму, говоримо горанским језиком и не идемо у богомољу. Венчавамо се у општини – беседи Нуридин.

Од његових полуреченица склапамо слику о Драгашанима међу којима данас живе и двојица Срба, пензионера. Он тврди да политика више никога не интересује и да овде, међу љутим висовима Шаре, прва мисао јесте борба за опстанак. Убрзо је стигао доказ да је тако, у једној кафани у Драгашу. Конобар нас је најпре на албанском упитао шта желимо а онда, схвативши одакле смо, без икаквог коментара прешао на српски.

На овом простору – горска тромеђа Србије, Македоније и Албаније, до краја прошлог века постојале су општине Гора и Опоље од којих је УНМИК основао нову, под називом Драгаш. За ред се стара КПС и Нуридин с поштовањем говори о тим мешовитим полицијским патролама, јер каже да не узимају новац нити дозвољавају да нервозни брђани камењем преграде друм и направе белај. Ма колико да је тежак живот а горка судбина горанска, ар земље у варошици продаје се за фантастичних 5.000 евра. И данас, очигледно, има људи који верују да будућност стоји пред насељем из којег је сада лакше отићи него му доћи.

Већ је давно освојила ноћ кад смо се, на повратку ка Штрпцу, спустили у Призрен. Душанов град данас има чак 170.000 становника, углавном Албанаца, и Нуридин нам руком овлаш показује познате тачке ове лепоте – вароши. Богородицу Љевишку, турски амам, Синан-пашину џамију, и водоскок којег је болничарка Српске војске, Надежда Петровић, овековечила на слици „Стари шедрван у Призрену”, урадивши је 1913. године уљем на картону не имајући боље подлоге у ратном недобу.

Г. Оташевић