Borba za opstanak na krovu Kosmeta

Dragaš – Po dogovoru načinjenom uz pomoć nekoliko mreža mobilne telefonije, Nuridin Bajrami čekao nas je na parkingu trgovinskog centra u Prizrenu, tu smo se upoznali i upitali za zdravlje. Do Dragaša krivuda 35 kilometara planinskog druma, dovoljno da saputnici, pored ostalog, priupitaju jedan drugog i za godine.

– Na mom licu ima ih više nego u ličnoj karti, život u ovom kraju ostavlja trag na čoveku. Rođen sam 1968 – priča putovođa, pogledajući nas preko ogledala u automobilu.

Samo smo prošli kroz njegovu varošicu i Goranac nas vodi dalje, do sela Orčuše na tri kilometra do granice sa Albanijom, iza koje je Kukeš. Tu je, na jednom izbrešku gde nema kuće da je oko vidi, kupio 12 hektara čistine i krenuo da sadi jagorčevinu, lincuru i maline. Za malinjak, veći od hektara i prvi u Gori, kupio je 1.600 betonskih stubova i 8.000 sadnica, proletos uzorao ledinu gde je pobio direke i mladice, ali u stvari nije uradio ništa.

– Niti je zemljište bilo pripremljeno, niti je sadnja obavljena kako ova voćka traži, pa se primila tek svaka peta sadnica. Morate ponovo da obnovite zasad, da uljudite ono što može da preživi, nabavite nove sadnice i još jednom krenete iz početka – govori mu mr Aleksandar Leposavić (36), stručnjak za malinu iz Instituta za voćarstvo u Čačku.

Nuridin je, uoči Prvog maja, preko svojih poslovnih veza na Šar-planini doznao da će Leposavić doći u 67 kilometara udaljeno Štrpce, pa mu je poručio da se spusti na sredokraću, u Prizren, gde će ga čekati. Preduzimljivi Goranac zasadio je prvi malinjak u zavičaju i ne misli da odustane. Krenuo je u nepoznato, izgrešio, ali je posle tragao i saznao ko se razume u malinarstvo.

– Na susednoj parceli ove godine zasadiću hektar jagorčevine. Imam kupce u Nemačkoj koji od tog bilja spravljaju eterična ulja za dečji sirup protiv kašlja – objašnjava Bajrami, koji u Dragašu drži preduzeće „Hit flores”.

Sirovu jagorčevinu beračima plaća evro po kilogramu, suvu od 6 do 7 evra, crnu kleku 65 – 70 centi, brezov list 25 – 30 (sirovi) i 70 – 80 centi (suvi), prima i borovnicu, šipurak i pečurke, pa s ponosom pokazuje sertifikat da je proizvođač organski zdravog bilja i voća.

– Po pravilima, za zdravu proizvodnju neophodno je da nema zagađivača na pet kilometara. Ovde u prečniku od 50 kilometara nema ničega osim planinske divljine, a vredan berač može danas da zaradi i do 40 evra. To mu je, nažalost, sve između dva snega, jer je ovo najsiromašniji kraj na Kosmetu – veli domaćin.

Svoje radnike, sedmoro stalnih i tri puta više sezonskih, plaća sedam evra po danu uz jedan obrok i uzgred pominje da, zbog krize u svetu, još nije naplatio trećinu robe isporučene lani. Ali, ne kuka već se sprema da gradi novu hladnjaču, tvrdoglavo je rešio da malinjak podigne na noge, i brine o zavičaju.

– Do bombardovanja 1999. godine Dragaš je imao 5.000 stanovnika, po pola Goranaca i Albanaca. I danas je etnički sastav isti, samo što varošica ima jedva 1.500 duša ukupno. Albanci silaze u gradove na Kosmetu, Goranaca ima koliko hoćete u Beogradu, u Borči i Kotežu.

Pred sumrak, sa Ovčuše smo se spustili u Dragaš, do Nuridinove hladnjače. U blizini je velika džamija, podignuta prošle godine, druga u Dragašu.

– Naša deca u školi uče po bošnjačkom ili srpskom programu, govorimo goranskim jezikom i ne idemo u bogomolju. Venčavamo se u opštini – besedi Nuridin.

Od njegovih polurečenica sklapamo sliku o Dragašanima među kojima danas žive i dvojica Srba, penzionera. On tvrdi da politika više nikoga ne interesuje i da ovde, među ljutim visovima Šare, prva misao jeste borba za opstanak. Ubrzo je stigao dokaz da je tako, u jednoj kafani u Dragašu. Konobar nas je najpre na albanskom upitao šta želimo a onda, shvativši odakle smo, bez ikakvog komentara prešao na srpski.

Na ovom prostoru – gorska tromeđa Srbije, Makedonije i Albanije, do kraja prošlog veka postojale su opštine Gora i Opolje od kojih je UNMIK osnovao novu, pod nazivom Dragaš. Za red se stara KPS i Nuridin s poštovanjem govori o tim mešovitim policijskim patrolama, jer kaže da ne uzimaju novac niti dozvoljavaju da nervozni brđani kamenjem pregrade drum i naprave belaj. Ma koliko da je težak život a gorka sudbina goranska, ar zemlje u varošici prodaje se za fantastičnih 5.000 evra. I danas, očigledno, ima ljudi koji veruju da budućnost stoji pred naseljem iz kojeg je sada lakše otići nego mu doći.

Već je davno osvojila noć kad smo se, na povratku ka Štrpcu, spustili u Prizren. Dušanov grad danas ima čak 170.000 stanovnika, uglavnom Albanaca, i Nuridin nam rukom ovlaš pokazuje poznate tačke ove lepote – varoši. Bogorodicu Ljevišku, turski amam, Sinan-pašinu džamiju, i vodoskok kojeg je bolničarka Srpske vojske, Nadežda Petrović, ovekovečila na slici „Stari šedrvan u Prizrenu”, uradivši je 1913. godine uljem na kartonu ne imajući bolje podloge u ratnom nedobu.

G. Otašević