Торањ

Треба ли рећи одмах, или на крају, да нам је национална особина да будемо – антипротивни! Или баналније: "Не дај боже, да се Срби сложе", што наравно подразумева да се никад неће сложити.

Тако и у случају срушеног београдског, и више од тога, националног симбола, Авалског торња. За неверовати је да смо издржали у слози чак пуне три године, откако је Бато Милатовић, новинар Радио/телевизије Србије, готово егзалтирано најавио своју идеју о подизању новог торња. Али, не лези, враже.

Неком је засметало, па је нашао да се у свету такви торњеви руше зарад дигиталне телевизије, а ето ми свету упркос... Међутим, ако је и од колега, много је, пошто је – непроверено. Јер, ако смо и склони "бацању пара", за шта су оптужени сви који су све ове године давали новац, време и ангажман, не би се могло то рећи и за Јапанце, који и те како одмере сваки уложени јен. Јапанци управо убрзано граде торањ намењен дигиталној конверзији, који треба да буде завршен до 2010. године. Висина му је 1968 стопа (преко 600 метара). Торањ назван Нови токијски торањ, биће скоро два пута виши од постојећег, иначе реплике Ајфелове куле, и педесетак метара виши од торња у Торонту, власништво Си-Ен-Ена. А ко би се усудио да за Јапанце каже да немају развијену телекомуникациону инфраструктуру.

Зато, кажу у Удружењу новинара Србије, које је одмах кренуло у акцију подржано од РТС-а, а затим и од Министарства за капиталне инвестиције, изградња торња није била само емотивно натопљена акција. Његову оправданост и из технолошких разлога, подробно је израчунао технички директор РТС-а Радиша Петровић. Дакле, постоји комплетна техничка документација, а о емоцијама касније. У материјалу инжењера Петровића, и за лаике јасно пише да је територију Београда немогуће покрити радио и ТВ-сигналима без објекта који има габарите срушеног торња. "Зато се многе станице слабо виде и чују и тако ће бити све док торањ поново не подигнемо, и једва чекам тај дан", стоји у јучерашњем (од 3. августа) саопштењу Петровића.

А сада, ипак, и о емоцијама, што да не?!

За изградњу торња треба 6,5 милиона евра, а за ове три године сакупљена је половина, што је својеврсни рекорд. Иако је на почетку било неверних Тома, иако је идеја добра, најмање су сумњали да је то "немогућа мисија" уметници, новинари, па и политичари. Овог пута на заједничкој барикади, у јавним аукцијама продато је око стотинак уметничких дела, и уз спот (текст Љубивоје Ршумовић, музика Корнелије Ковач), истрајно из дана у дан, из сата у сат, кренула је акција за изградњу Авалског торња. Председник УНС-а Нино Брајовић и генерални директор РТС-а Александар Тијанић потписали су споразум о заједничкој акцији. Тијанић је и председник Одбора за изградњу торња. Све до сада акција је вођена без мрље, а успут кроз емисију "Авалски торањ", коју је мало ко пропуштао, научили смо се култури дијалога...

Укључили су се и спортисти, игран је тениски меч у корист торња, а планира се још спортских манифестација, што је подржао и градоначелник Ненад Богдановић. Влада Србије обезбедила је 2,5 милиона евра за ову годину и данас у десет сати је још један у низу састанака у Министарству за капиталне инвестиције. И те како је драгоцен и непрегледни списак наших из дијаспоре који су дали своје прилоге. Јер, Авала је и њихова...

Кад се све то види, па се присетите реченице владике Николаја Велимировића коју је често изговарао наш колега Бато Милатовић да "ако нешто радиш за захвалност, немој ни радити!", овај "хладан туш" који тешко да је обојен неким озбиљнијим мотивима, пристигао од колега, требало би схватити као кратки, пролазни летњи пљусак. Борба за тираж и егзистенцију, ипак, не би требало да иде баш по сваку цену, и баш преко – торња. И то нашег, Авалског, наше "Авале плаве" како је певао Црњански у своме ламенту.