Какав је одговор Сеула

ТРАГОМ ВЕСТИ
Док се свет бави тајанственим путовањем севернокорејског председника Ким џонг Ила у Кину, јужнокорејске власти оптужиле су Северну Кореју за напад и потапање јужнокорејске корвете „Чон Ан 772” у близини територијалних вода Северне Кореје крајем марта ове године. То је био најжешћи војни сукоб две земље још од 1953. године и краја корејског рата, иако на линији разграничења две државе и у приобалном појасу константно има инцидената.

Будући да САД имају у Јужној Кореји своје војне базе са око 23.000 војника, као и да Пјонгјанг има нуклеарно оружје и да управо најављује нову атомску пробу, те да Сеул тешко може мирно да пређе преко потапања своје корвете и смрти 38 морнара, највероватније је Пекинг одлучио да позове Ким Џонг Ила на мале „консултације”. Јер, ако ико може да колико-толико, утиче на понашање Северне Кореје то је онда сигурно Кина. И не само због географије.

При свему томе је случај потапања јужнокорејске корвете само додатна потврда да Пјонгјанг враћа ударце, пре годину дана јужнокорејски су ратни бродови напросто избушили један севернокорејски патролни брод, и да су специјалне јединице севернокорејских командоса и даље ударна песница режима у Пјонгјангу. Наиме, Сеул је за потапање своје корвете оптужио управо јединице поморских командоса Северне Кореје. Тако је севернокорејска тајна армија опет у фокусу светских медија. И не први пут.

Тај 8. корпус специјалних снага Северне Кореје годинама је обучаван за операције „с оне стране демилитаризоване зоне”, односно у Јужној Кореји. По опреми, наоружању и обуци те се јединице могу поредити чак и са руским „Спецназом” и америчким „Фокама”. Команда над специјалним бригадама иде од Министарства оружаних снага преко Бироа за извиђање Генералштаба и 8. корпуса за специјалне задатке.

У време мира те су јединице под оперативном контролом Извиђачке секције, Г-2, штаба 8. корпуса, а у рату команду над тим трупама преузима директно Генералштаб. Операције на територији Јужне Кореје контролише Биро за извиђање и Одељење за политичку безбедност. Бројно стање специјалних снага процењује се од 70.000 до 100.000 људи, формацијски сврстаних у 22 бригаде и седам батаљона.

У време мира по једна бригада придодата је сваком од четири корпуса регуларне армије који држе границу уз демилитаризовану зону. Свака бригада броји 3.500 припадника, а чини је штаб, осам извиђачких батаљона, чета за везу и позадинске службе. Специфични елементи обуке у бригадама су операције типа „директна акција”, али и диверзантске операције на нивоу батаљона. Операције типа „директна акција”, заправо, су ликвидације или отмице противничких политичара, војника или официра, а изводе се и у миру. Само током 1975. у Јапану је откривено десет операција у које су били уплетени припадници севернокорејских специјалних снага.

Лет број 858 компаније КАЛ крајем 1987. године и саботажа у којој је погинуло 115 путника и чланова посаде јужнокорејског авиона били су разлог да Сеул за трагедију оптужи Пјонгјанг и његове специјалне снаге. Које су наводно искористиле жену, Ким Хион Хуи, која је знала јапански и користила лажни јапански пасош да би поставила бомбу у авион компаније КАЛ. Токио је посебно забринут, јер припадници севернокорејских специјалних снага масовно уче и говоре јапански језик и поседују јапанска лажна документа.

У августу 1983. године специјални тим за „директну акцију” севернокорејских специјалних снага из састава 62. извиђачке бригаде добио је задатак да убије председника Јужне Кореје Чун До Хана. У тиму атентатора била су три официра: мајор Зин Мо и капетани Ким Чио и Канг Мин. Сва тројица су обуку завршили у граду Каесонг, подручје 2. корпуса. Бродом су стигли у Рангун, тадашња Бурма а сада Мијанмар, те поставили експлозив на даљинско активирање око „Маузолеја мученика”. Тачно у 10.25 сати 9. октобра 1983. активирали су експлозив, али председник Јужне Кореје, који је био у службеној посети Бурми, ипак није убијен, јер су атентатори заменили аутомобил амбасадора Јужне Кореје Ли Кечула за аутомобил председника Хана. Зато је аутомобил амбасадора летео 50 метара високо.

Да су припадници севернокорејских тајних служби и специјалних снага на све спремни, сведочи и случај отмице једног јужнокорејског бизнисмена, који је почетком осамдесетих година прошлог века стигао у Загреб на јесењи Загребачки велесајам. Специјалци Северне Кореје брзо су га лоцирали у Загребу, омамили и стрпали у гепек дипломатског „мерцедеса”. Из Загреба право у Праг, па авионом у Пјонгјанг. Службени Београд је о томе ћутао да се не замеримо великом вођи Ким Ил Сунгу. Ипак, као новинар позвао сам амбасаду Северне Кореје у Београду да упитам војног аташеа чиме је омамљен јужнокорејски бизнисмен. Одговорили су ми „да амбасада нема војног аташеа”. Онда сам затражио да ми дају главног кувара амбасаде. Па су ми спустили слушалицу.

Од тада све акције Пјонгјанга схватам врло озбиљно. Судећи по изненадном путовању Ким Џонг Ила у Пекинг видим да исто мишљење деле и Кинези.