Политичка жетва

Предмет политичке трговине у нашим условима може да буде све, па и – хлеб. Важан је само тренутак и очекивана политичка корист која из тога може да произађе. Зато и није изненађење што је ових дана на ред дошла – пољопривреда. У које би, уосталом, друго доба политичка препуцавања и захтеви из овог делокруга имали већу тежину него у време жетве...

Из једне политичке странке закотрљала се прича да наши произвођачи од државе не добијају ни приближно пара колико би требало, а нарочито не субвенције по хектару у чему се узор види у богатим пољопривредама уједињене европске породице. Прича о пет хиљада динара које би без проблема давала странка, а коју је један од њених челника и започео, данима је у јавности "звонила" као ствар од највећег значаја. Да су они на власти, проблема у плаћању не би било; али су сада, авај, ту неки други који и поред суфицита у државној каси нису вољни да издвоје, по њима, не тако велики новац.

Као плодно тле за ову причу изабрано је време жетве. Нимало случајно. Наиме, и ове године је на површину испливала стара прича о пшеници. Произвођачи су и овога пута незадовољни откупном ценом коју им дају млинови. Ти исти млинови имају своје аргументе зашто нису вољни да плате више, а сви заједно упиру прстом у државу – да она треба да реши све те проблеме тако што ће одрешити кесу. Јер, реч је, за име света, о пшеници, хлебу, стратешкој производњи, прехрамбеној сигурности и још којечему.

Посебна димензија целе приче о пет хиљада динара је што су се на овом терену сукобиле две партије врло сличних и блиских политичких опција, а да се не помиње и то што се све  свело на свађу политичара који су родом из наше највеће житнице. Кључеве од аграрне касе тренутно држе баш они... И, гле чуда, нису вољни да удовоље захтевима својих суседа – да им попуне џепове државним парама. Када "перје лети" међу овом скупином комшија, уз то политички сличних, шта би тек било да је први човек аграрне политике из централног дела земље...

У целој халабуци економија се није ни чула. Кога занимају поређења наших и европских произвођача пшенице која показују да су њихови приноси чак двоструко већи од наших, ко жели да чује како субвенционисање аграра по хектару значи чисто пресипање пара у џепове грађана који су власници трећине свих обрадивих површина, па се се зато, зарад новог прихода, никад земље не би одрекли... Не помажу ни чињенице да је држава "скуцала" у аграр позамашна средства по разним основама. Све то пада у воду на сам помен да тамо неко други по хектару произвођачима даје 300 евра.