Трубадури сањари, за и против (р)еволуције

И твитер је скренуо на лево када је пре петнаестак дана венецуелански председник Уго Чавес решио да смело зарони у сајберсвет, и отпочне „револуцију на свим фронтовима, у свим просторима”. Опчињен брзином, јер „сваког минута бележи 200 нових следбеника” позвао је регионалне вође да се придруже: Ево позивам те (Ево Моралес, председник Боливије), Фиделе уђи у мрежу, поручио је оболелом кубанском лидеру. Сретан што идеологија путује светлосном брзином пристао је да, како то захтева дигитална форма, своје мисли сведе на 140 речи. Велика жртва за хроничног оратора. Али, тражити такву лапидарност од осамдесетчетворогодишњег кубанског маратонца који је, по дужини говора из главе, разбио све рекорде у 20. веку, ипак је превише. Венецуела је ту за убрзани социјализам у 21. веку, Куба је по форми склонија епском певању.

Откад је Фидел Кастро сишао са Сијера Маестре…(док је Чавес још играо кликере), а Америка увела ембарго против пошасти са суседног острва, светска књижевничка пера укрштала су се око кубанске револуције, сликари су различитим наносима бојили платна, интелектуално су се из својих непомерљивих ровова надметали мислиоци , навијачи и звиждачи...

Сетимо се само какав је литерарно идеолошки бум настао у касним месецима 1999. поводом судбине дечака Елијана Гонзалеса, када се овај насукао на обалу Мајамија и једини (без мајке која се утопила) преживео бродолом натовареног склепаног чамца: Највећи живи писац, аутор „Сто година самоће”, колумбијски нобеловац, и данас интимни пријатељ Фидела Кастра, Габријел Гарсија Маркес укључио се муњевито у целу причу и с пуним есејистичким жаром заложио се за Елијанов повратак кубанском оцу, и родној груди у загрљај. Свој магични таленат обрушио је на Америку, која је смерног шестогодишњег Кубанца покушала да заведе водећи га у Дизниленд, а када је дечак из рођачког стана у Мајамију разговарао са оцем на Куби, у уста су му трпали неке америчке слаткише како би неразговетније изразио своју љубав према домовини, народу, и шире. Стари колумбијски мајстор, окорели левичар није се либио ни патетике јер Елијан је, по Маркесу, из Мајамија поручио својој кубанској учитељици да му чувају његову „школску клупу”. Толико је као шестогодишњак волео црвену мараму, а не Дизниленд. Маркес на крају закључује да „прави бродолом није за Елијана наступио на отвореном мору, већ када је ступио на суво тло Сједињених Америчких Држава”.

Из егзила у Лондону, широј публици мало познати кубански писац Гиљермо Кабрера Инфанте (умро је 2005), кога критика хвали као кубанског Џемса Џојса, такође је написао есеј о Елијану, односно о „Кастровој диктатури”. Полемишући са Маркесом, Кабрера Инфанте тврдио је тада да је Елијанов повратак на Кубу потребан Фиделу Кастру ради атеистичког сујеверја. Јер, дуговечни кубански вођа умислио је да је дечак који је чудом преживео бродолом нека врста амајлије за његову вечност. Аутор романа „Три туробна тигра”, умро је у егзилу, не могавши да се врати у Хавану за којом је болно чезнуо до своје смрти. Седамнаестогодишњи Елијан је, прераставши пионирску мараму, недавно свечано примљен у Комунистичку омладину Кубе, и изјављује да му је друг Фидел „исто што и отац”.

Околности су учиниле да се најновија епистоларна полемика између кубанског кантаутора Силвија Родригеса (Сан Антонио де лос Бањос, 1946), оснивача Нових трубадура, иконе револуције, и Карлоса А. Монтанера (Хавана, 1943), писца у егзилу, који се 1961. избавио из затвора на Куби, пребегао у Мајами, да би се од 1970. настанио у Мадриду, по тону разликује од досадашњих.
Нови круг разбуктао се после смрти Орланда Сапате који је 85 дана штрајковао глађу у кубанском затвору, тражећи хуманији третман према политичким затвореницима. Смрт је ову мање познату личност, преко ноћи претворила у симбол дисидентског покрета на Куби и пружила повод да се у Америци и Европи поново потегне питање угрожених људских права. На званичном кубанском сајту Ребелион („Побуна”), Силвио Родригес објавио је неку врсту поеме у којој је, између осталог, упутио једно питање Карлосу Алберту Монтанеру. У „Питањима трубадура сањара” како себе назива познати кантаутор који је остао лојалан кубанској револуцији и браћи Кастро, иако се залаже за реформе у систему, Силвио Родригес, између осталог, поставља многа питања која се односе на реакцију света поводом смрти Орланда Сапате.

(/slika2)

Да је неки штрајкач захтевао да Обама укине блокаду Кубе, да ли би га подржале дисидентске групе у свету? Да су хиљаде нас Кубанаца који смо изгубили породицу у атентатима Ције, написали протестно писмо, да ли би га потписао Карлос Алберто Монтанер? Ако се вођа назива лидером, кад је са севера, зашто се лидер рођен на југу назива каудиљом? Кад би Бела кућа вратила Куби Гвантанамо и укинула ембарго, какав би став заузео европски Камасутра? Ако је онај који данас скрнави, јуче благосиљао, са ким је провео ноћ? Ако је ова власт тако лоша, одакле је потекао овај тако добар народ?

У одговору који је уследио сутрадан, Алберто Монтанер свог некадашњег друга Силвија Родригеса назива задивљујућим композитором што се „мора узети у обзир”. Обавештајне службе су свуда чиниле злодела, па је тако и америчка Ција, и војска починила дела која су за сваку осуду. Гнушам се мучења затвореника, смртне казне и многих других непочинстава... А сада Силвио, ред је да ја теби поставим питање, пише Монтанер.

Да ли би ти потписао писмо у коме би се осудиле суровости према политичким затвореницима на Куби? Писмо у коме би изразили поштовање према Орланду Сапати, Гиљерму Фарињасу и свима онима који су спремни да умру, бранећи људско достојанство. Писмо у коме тражимо да се казне полицајци одговорни за смрт 41 несрећника, међу којима је већина деце и жена, који су бежали са Кубе у чамцу у зору 13. јула 1994. Писмо у коме би се извинили, ми Кубанци сомалијском народу, за убиство хиљада људи 1977, које је починила кубанска војска, када је ступила у савез са етиопским диктатором. Писмо које би осудило цензуру, догматизам, једнопартијски систем, прогон људи због њихових политичких идеја, религиозних уверења, или сексуалног опредељења. Писмо у коме бисмо рекли браћи Кастро да је 51 година сувише дуг период, и да не могу више да наставе да намећу Кубанцима један пропали и окрутни систем у који више скоро нико не верује. Почевши од тебе Силвио.

Одговорићу, уместо тебе, Силвио: Мислим да би ти све ово потписао. И мислим да би оваква писма потписало 90 одсто Кубанаца, којима је дозлогрдила ова старачка диктатура.

Пре него што је одржао концерт у знак подршке систему у априлу, Родригес је на Куби сковао песму у којој тражи да се „са револуције скине прво слово (Р), и да на Куби почне еволуција. Да би се то урадило, пише Монтанер, треба почети са пражњењем затвора од политичких затвореника, дозволити слободу речи, идеја и удружења. Не ради се о томе да се сада одређује докле сме да се иде. Оно што се сада у овом моменту отвара као непосредни циљ, јесте да се отвори могућност да сами Кубанци одлуче демократски о правцу којим ће поћи земља.

Родригес је одговорио већ другог априла. Оптужио је писца да лажно осликава „изопачену Кубу, какву пропагирају монструозне медијске мреже”. Дописивање је трајало још неко време, а онда је на захтев Силвија Родригеса прекинуто. Он не верује да су људи из егзила искрени кад причају о дијалогу. Монтанер, с друге стране, не верује да је кантаутор слободан кад шаље своја размишљања из Хаване. Ипак, ово нису били непомирљиви ровови и није се пуцало касетним бомбама. Ово је био покушај дијалога.