Срби народ најраднији

Једна од предрасуда са којима остали Европљани гледају на Балканце, па и на нас Србе, јесте да више празнујемо него што радимо. Доскора смо и ми сами о себи мислили као о људима који се баш не претржу од посла и умеју да "уживају у животу" боље од "хладних, дисциплинованих западњака".

Најновији извештај Конгреса британских синдикалаца је то, међутим, довео у питање. Њихова статистика, коју преноси бриселско електронско гласило "ЕУ обзервер", показује да међу 25 чланица Европске уније највише државних (нерадних) празника има Малта, чак 14, и да је тамо и годишњи одмор међу најдужима – 24 дана. Следи Аустрија са 13 празничних дана и 25 дана годишњег одмора. За њима је Финска, актуелни председавајући ЕУ. Тамо се, такође, запослени одмарају 25 дана (као и у Француској и Шведској), а славе 12 дана.

На дну листе је Холандија, са само осам слободних празничних дана, и 20 проведених на одмору.

У Србији се ни досад (званично) није много празновало – по два дана за Нову годину, Божић, Ускрс и Празник рада, и један за Дан државности (27. април). А сад се и овај потоњи,  уколико Скупштина Србије усвоји владин предлог, брише. Ни по дужини годишњег одмора, како се види, нисмо у европском врху. Друга је ствар што Срби имају обичај да "спајају" нерадне дане, и законско право да одмор наставе боловањем, или да повежу слободне дане са славом... па се чини да, у поређењу са другима у Европи, више изостају са посла.

Према истом већ поменутом извештају, који поред чланица ЕУ обухвата и Норвешку, просечно радно време за државне службенике је 37,9 сати недељно. Они из нових десет чланица Уније (примљених 2004. године) из источне, средње Европе, са Кипра и Малте нешто су вреднији, и у канцеларији проведу у просеку 39,4 часова недељно. У Србији, подсетимо, радна недеља траје 43 сата.

Ако је судити по радном времену, најгоре је службовати у Аустрији, Луксембургу и Шведској, где радна недеља траје 40 сати, а најбоље у медитеранским земљама: Италији (32,9 сати седмично), Француској, Португалији и Шпанији (35 сати). Јасно је зашто управо у Италији и Француској они који раде за државу најчешће штрајкују: имају за шта да се боре кад им се учини да ће изгубити овакве привилегије и морати више да се труде за исте паре, или да исто време проводе на послу за мање плате.