Божји храмови у вртлогу рата

Напад израелских борбених авиона на исток Либана довео је Балбек, чувени градић из долине Беке, под рефлекторе јавности, а да није у питању археолошко налазиште добро очуваних римских остатака или традиционални летњи фестивал којим се прочуо широм света.

Одавно познат као тврдо упориште Хезболаха, што је  главни разлог израелског најновијег  ваздушног десанта, Балбек се тако поново нашао у ратном вртлогу којим, иначе, обилује дуга историја некада изузетно важног раскршћа "на путу свиле".

Угњезден близу границе са Сиријом мењао је, кроз векове, владаре и њихове стилове, али оно што је остало сачувано на крају говори о једном  времену у којем су врхунски мајстори подигли такве  грандиозне грађевине чија вештина је остала енигма за бројне стручњаке.

Улаз у  археолошки комплекс који се простире 300 метара у дужини и који се једним делом наслања на модерно насеље, обавезно се плаћа, а љубазни водичи до у детаље причају о давнашњој слави Нероновог доба и императора Августа који је желео да сагради тако велики и  раскошни монумент који ће бити ни мање ни више до светско чудо. Реч претеривање, у овом случају, заиста не важи јер и летимичан поглед на неколико детаља што је остало од два централна храма: главног Јупитеровог и  Бахусовог, акустичног амфитеатра, пространог хексагоналног дворишта и других пратећих објеката подигнутих у славу богова јесу довољна да се стекне представа о њиховој савршеној лепоти.

Балбековом акрополису, једном од највећих у свету, први су ударили темеље Феничани, крстивши га по свом богу, Балу. Грци су, потом, градили од почетка и кад су дали свој лични печат преименовали су га у Хелиополис (град Сунца) да би га касније, поново за себе, преуредили Римљани, истичући место обожавања, њиховог бога, Јупитера.    

Огромна платформа, поплочана фино исклесаним каменим блоковима започиње централним степеништем којим се улази у обилазак овог либанског (и светског) археолошког драгуља. И не зна се шта од грађевинских остатака делује импозантније и моћније: шест, 28 метара високих гранитних стубова постављених у истој равни са невероватном геометријском прецизношћу или лотосови цветови на зидинама Бахусове "куће" у чијој се пустоши човек осећа тако сићушним и слабим.

Оближњи амфитеатар, као и само степениште улаза, у новије време (нарочито после 15-годишњег грађанског рата, који је започео 1975. године и земљу буквално бацио на колена) служи као позорница за све културне караване из света.

Ту су, не тако давно, одјекивали звуци Кармине Буране, и мјузикла "Звонар цркве Нотрдам", свирао је чувени фламенго гитариста Пако де Лусија али и сер Елтон Џон, чије су песме подједнако одзвањале као и друге енглеске поп звезде Стинга. Домаћини, међутим, као круну традиционалних летњих фестивала највише памте последњи наступ чувене арапске диве Фаруз, која је због тешких прилика у земљи била одсутна 20 година.