Одлазак зачетника

Крајем јула, већ у дубокој старости, из живота је тихо искорачио један од најзаслужнијих научних и културних радника друге половине двадесетог века у Србији. Академик Војислав Ђурић улази у историју српске просвећености значајем научног дела које за собом оставља, али ништа мање и јединственим, слободно се може рећи епохалним, учинком који је остварио као педагог и, поготово, као неговатељ и утемељивач установа.

У својој јавној делатности, професор Ђурић је испољавао, у нас сразмерно ретку, стратешку свест о месту националне просвете и културе у ширем контексту, о потребама и могућностима, о релативном значају појава и о редоследу приоритета. Он је располагао и необичном покретачком енергијом, у срећном споју са упорношћу неопходном да се започета предузећа доведу до краја.

Екипа младих и даровитих

Обухваћен једним погледом, "установотворни" подвиг Војислава Ђурића може изазвати неверицу, а мора надахнути поштовањем. Пре више од пола века, професор је, сопственом иницијативом, обновио студије опште књижевности и теорије књижевности, које су на Београдском универзитету постојале од Светомира Николајевића и Матије Бана до Богдана Поповића и Скерлића, да би после Другог светског рата, ваљда као идеолошки проблематичне, биле угашене. Тактично и вешто, професор Ђурић је успео да код просветних власти обезбеди сагласност најпре за обнављање предмета, а убрзо потом и Катедре. Окупио је екипу младих и даровитих сарадника, уз ослонац на подршку искусних предавача и стручњака старијих генерација. У програм студија унео је Библију, староисточне књижевности, врхунска дела класичне и модерне европске литературе, естетику, историју уметности, уз обавезно савлађивање два страна језика. Тиме је не само обновио једну националну установу већ и отворио неслућене видике читавим нараштајима које су током послератних година у појам убијали доктрином социјалистичког реализма и "теоријом одраза". За Београд педесетих година, појава па и опстанак "Катедре за светску" вероватно су били равни чуду, али је професор морао знати да је на добром путу када је дипломски испит први, са оценом десет, положио студент по имену Данило Киш.

Пошто су почеле да пристижу нове генерације стручњака, професор Ђурић је, са карактеристичном далековидом доследношћу, основао Институт за теорију књижевности и уметности , још једну националну установу трајног значаја, ударивши на тај начин темеље теоријском изучавању књижевности код нас, па посредно и сродним дисциплинама каква је модерна критика, што све није могло остати без утицаја на развој нашег новијег књижевног стваралаштва. У том смислу, из "Ђурићевог шињела" изишли су многи који тога нису ни сасвим свесни.

Мост између генерација

Ако је Војислав Ђурић имао неки методолошки принцип у образовању, он се вероватно сводио на безусловну строгост у фази стицања знања, и подједнако безусловну слободу у фази његове примене. Ширина културе у споју са ширином погледа на свет, у некој мери и на неки начин, обележила је и професорове наследнике на Катедри (данас у активан живот струке ступају већ његови "праунуци"), па свакако и ђаке, којих је било и има их на универзитетима и у школама, по културним установама и медијима, у издаваштву и дипломатији широм Србије и Црне Горе, али и другде.

Рано примљен у САНУ, Војислав Ђурић је деловао као мост између старије генерације Андрића, И. Секулић, Вељка Петровића, Милоша Ђурића, Будимира или Колендића и својих млађих савременика, од Мирослава Пантића и Исаковића до Васка Попе, Драгослава Михаиловића и Палавестре. У годинама које је провео као секретар Одељења за језик и књижевност издавачка делатност је цветала, а од професорових пројеката (да овде поменемо само едицију Балканске народне умотворине) неки су завршени, а неке настављају нови нараштаји. Од националних установа, професор Ђурић је водио још Српску књижевну задругу у њеном најбољем послератном периоду, док је "Просвета", у време његовог председавања Издавачким саветом, за уреднике имала личности формата Миодрага Павловића, С. Велмар Јанковић или С. Раичковића, а издавала едиције какве су били Велики романи или Савремени светски писци.

У заслуге Војислава Ђурића убраја се и извлачење из заборава исполинског дела његовог проскрибованог професора Веселина Чајкановића, чије је главне радове издао у незаобилазном избору "Мит и религија у Срба", а затим приредио и "Сабрана дела". Овај подухват је за последицу имао буђење интересовања за антрополошке, етнолошке и упоредно-религијске студије домаћих феномена, и заправо отворио читаво ново поље деловања у нашој фолклористици посебно, а књижевно-критичкој методологији уопште.

О научном, есејистичком, критичарском и антологичарском делу академика Ђурића извесно ће се опширније говорити у другим приликама. Нека у овој буде записано и уверење да се покојни професор из јавног живота повукао прерано, када је могао још много да пружи. Био је човек великих знања и необичне сугестивности, учен а непретенциозан, речит и пун духа, обдарен природним ауторитетом и личним шармом, у сваком погледу истински импресиван. Задужио је многе не остајући никоме дужан. У науци и животу, остао је достојан претходника и заслужан за потомство. Професору Војиславу Ђурићу у будућности је обезбеђено истакнуто место у културној историји његовог народа, а данас му припадају топла опроштајна реч и захвалност његових ученика и настављача.