Пион јак као држава

Таква су времена дошла да се гостима не радујемо, а не мили нам се ни да идемо у госте. И све због тих проклетих пара. Срећом, људи понекад успеју да бар та времена победе. Тако, силом прилика, прошлог уторка нађох се на аеродрому да дочекам родбину из Немачке.

Дошао сам раније, па сам имао времена да базам по аеродромској згради. Тада угледах њега, грађевинског предузимача, склупчаног на столици испред међународног терминала. У једној руци је држао некакав блок, а у другој оловку. Грозничавим покретима је нешто бележио, фуриозно прецртавао, дрхтаво дописивао, а виличне кости, испод ушију, на мршавом лицу су дамарале као срце. Дуго га познајем.

– Где си, стари друже, дошао си да и овде убереш неки динар – рекох пружајући му руку. Он се, задубљен у своју рачуницу, у први мах препаде. Као да ме није препознао. Поскочи са оне столице и тек тада показа радост што ме види.

– Е, да је бар тако. Нећеш веровати у ово што ћу ти рећи, али је тако. Долазим на аеродром данима и гледам како ништарија иде на годишње одморе, срећна, весела, све ексклузивне дестинације. А ја то плаћам – рече он.

Видевши да га тупо гледам, не знајући о чему говори, убрзо ми објасни свој чемер који му се никако није скидао с лица.

– Решио сам да у граду подигнем петоспратницу са супермодерним становима за тржиште. Имао сам нешто уштеђевине, али сам код банке подигао и кредит од 300.000 евра. Знам за постојање мита и корупције, нисам ни ја од јуче, али да ће ме овако оглобити нисам веровао. Најпре сам 50.000 евра морао да дам за земљиште, а онда су почели да се ређају захтеви разних шефова надлежних служби и њихових потчињених. Овде подмажи са 3.000, тамо са 5.000 евра. Потребна ти је дозвола за ово, онда се испружи за 7.000 евра, а за ону сагласност, е – тамо онај чова тражи само 10.000. На крају, није ми остало пара ни да започнем радове, а рок за градњу тече ли тече – готово плачним гласом ми исприча своју финансијску голготу.

И, шта ће на аеродрому? Тек тада му се лице искриви, као да је негде јака промаја закачила фацијалис.

– Дошао сам да гледам како ти људи, ти лешинари, одлазе у провод са мојим парама. Свашта ми пада на памет, али се уз велики напор суздржавам да не направим овде неку глупост. Како кога препознам, сетим се тренутка када сам му предао паре и како их је пребројавао, не верујући да сам му дао колико је тражио – излазиле су речи из његових уста са неким чудним звекетом, као да долазе из ковачке радионице.

Да бих га некако смирио, позвах га у аеродромски кафе. Тамо угледасмо нашег заједничког друга, искусног комерцијалисту. Он бејаше испратио госте из Канаде и сада је испијао пиће у част њиховог одласка. Некада смо сва тројица радили у истом предузећу. Проницљив, као што је увек био, приметио је нервозу још у нашем ходу, па убрзо подлегосмо његовим иследничким питањима и рекосмо све о чему смо грађевински предузимач и ја малопре разговарали.

– Јеси мајстор за дунђерски посао, али си још шегрт у обради тржишта. Сада ћу, бесплатно, да те посаветујем. Убудуће прикупљање дозвола и сагласности за градњу, а тога ти треба на тоне, мораш тако да нациљаш да то све обавиш само – у марту и априлу. Никако ни пре ни касније. Зашто ти ово говорим?  Зато што тим чиновничким крвопијама неко мора у мају да плати екскурзије у иностранству њиховој слаткој дечици, у јуну и јулу стижу годишњи одмори у Турској, Грчкој, Тунису и у другим земљама, у септембру почиње школска година, школски прибор и књиге су велики издатак, у октобру се увелико спрема зимница, мења се гардероба, у новембру се већ резервише дочек Нове године, купују скупоцени поклони, а у децембру, јануару и фебруару се планира двонедељно зимовање. Све то неко мора да плати. Ко? Па, онај коме гори под ногама и чији пословни успех зависи од воље службеника – као добро научену лекцију, комерцијалиста изручи пред нас прави мали есеј, производ наталоженог искуства.

Тада се и ја умешах у разговор. Поменух велике играче, високе провизије, оне који потписују уговоре и чија је реч последња.

– Са таквима увек рачунаш и део који њима припада увек је урачунат у понуду. Али, ови гмизавци, ти невидљиви... Ма, сећаш се како смо се увек чудили пословним људима који су разговарали само са нашим директором, шта они имају са оним обичним ликвидатором у књиговодству. Зашто они њега изводе у најбоље ресторане, боље га угосте него своје пословне партнере. Е, тај чиновник, та гњида је онај пион у шаху који, кад дође на осмо поље, јак је као краљица, јак као држава То је тај монструм који нађе милион разлога да налог за исплату, неко решење, дозволу или сагласност држи месецима у фиоци, увек имајући јак разлог за такав поступак – тек сада комерцијалиста узе ваздух и поручи пиће за сву тројицу.

И кад сам помислио да је његовим тирадама дошао крај и да је време да се окренемо другим темама, он неколико пута климну главом и најави нам финале говоранције.

– Зато ти кажем, набаци у ових неколико месеци још неки посао, са неком друштвеном фирмом, док се не приватизују. Ту су најслађе паре. Колико год да им испоставиш фактуру, они плаћају. Директоре баш брига што им фирме иду на добош, важно је само да се они огребу за још коју хиљадарку евра. Иначе, кад почну да послују приватне фирме једна са другом, више нема мита и корупције. Тада почиње такмичење у преварама између власника фирми – рече комерцијалиста и обећа да ће свезати језик.