ПРЕДИЗБОРНА ЧУДА НЕВИЂЕНА

После релативног празничког затишја, српска предизборна кампања улази у своју завршну фазу. У међувремену су неки паметни људи доста добро изанализирали оно што се у кампањи збива и оно што се у Србији може очекивати после затварања биралишта 21. јануара. У најкраћем, избори ће бити неизвесни, остатак кампање буран, још доста дуго после избора неће се знати ко прави владу, а на њен састав, поред самих изборних резултата, веома ће утицати спољнополитички фактор, а посебно Ахтисаријеви предлози решења косметског статуса.    

Неке колеге сматрају да је добро што Косово није доминантна тема ове кампање. Веле, у овој атмосфери узаврелих страсти и предизборне халабуке не би се могло трезвено говорити о том  проблему и можда би се неким гестом или неодмереном изјавом само још додатно погоршале српске позиције. Осим тога, додају, не би ваљало превише љуљати овај косовски чамац да би се што дуже очувало крхко јединство српских политичких актера по том осетљивом питању. Бојим се, међутим, да ствари нису тако једноставне. Па, о чему онда уопште има смисла расправљати у кампањи, ако не о националној стратегији поводом најзначајнијег и најактуелнијег националног и државног проблема. А што се консензуса тиче, уколико заиста постоји – расправа му неће нашкодити. А уколико га, пак, нема – онда боље да се то што пре обзнани и да јавност сазна са чим ће то српске странке сутра изаћи пред Мартија и Милоша. У противном, ради се о класичној и флагрантној обмани бирача – каквих, истини за вољу, нема мало у политичкој пракси земаља у постсоцијалистичкој транзицији.

Рећи да су све недоумице око српског става поводом Косова и Метохије апсолвиране доношењем новог устава и његовом преамбулом, или пак више-мање јединственим наступом српског преговарачког тима током бечких преговора, наивно је и неуверљиво. Натегнуто референдумско јединство парламентарних странака било је далеко више последица тренутног поклапања интереса у троуглу ДС-ДСС-СРС, него било какве хармонизације њихових косовских гледишта. Српске странке које излазе на предстојеће изборе нипошто не гледају истим очима на косметски проблем и њихови ставови се крећу од прећутног прихватања косметске независности, преко "енергичног" дипломатског протеста у случају наметања неповољног решења, па све до различитих форми политичке одмазде – укључујући и "крајње мере"  према онима који би ту независност, евентуално, изгласали, предложили или прихватили. Предизборне дебате су могле бити добра прилика да се о овим суштински различитим стратегијама отворено, поштено и демократски продискутује и да се грађани онда о њима изјасне, али је та могућност свесно пропуштена и – што је најинтересантније – чини се као да је то, заправо, свима одговарало.  

Но, колико год ово систематско потискивање Косова и Метохије из предизборне кампање било чудно, неприродно и индикативно, тиме се нипошто не исцрпљује списак необичних и невероватних ствари у овој постпразничкој и предизборној Србији. Невероватно је, рецимо, да странка и лидер који имају најдужи, готово шестогодишњи континуитет у постпетооктобарској власти и који су све то време били у самом епицентру економских и  финансијских токова у држави, ових дана, по спотовима и билбордима најављују бескомпромисан обрачун са корупцијом и отварање нових радних места уколико им бирачи поново укажу поверење. Невероватно је да странка која је последњих година највише инсистирала и највише профитирала на подели и причи о две Србије сада на билбордима истура јединство као свој циљ и приоритет. Невероватно је да странка која је све време свог постојања функционисала као нека врста групе за притисак и дестабилизацију Србије на подручју Војводине, странка која и сада интензивно ради на "црногоризацији" војвођанског питања, ових дана на својим билбордима по Новом Саду масовно качи поклич ("Срем, Банат и Бачка – три срца јуначка") који је кроз историју традиционално представљао симбол пречанског српства. Невероватно је да једна тако искусна и велика странка као што је СРС себи, најпре, Шешељевим "тестаментом", сруби ионако минимални коалициони капацитет, а онда – слоганом "50 одсто плус твој глас" – још и себе унапред осуди на статус изборног губитника, чак и уколико би, рецимо, којим чудом освојила више од милион гласова и забележила свој најбољи изборни резултат. Чудно је, такође, да се – још – владајући ДСС тако благонаклоно односи према свом вероломном коалиционом партнеру из Г-17 плус који им је де факто оборио владу и који их на својим билбордима (на којима се види прецртан пуж и порука "мора брже") индиректно прозива и критикује. Најзад, на први поглед, невероватно је и необично да ДС, овако стоички, мирно и готово деесесовски пасивно подноси черупање од стране Чедомира Јовановића и његовог ЛДП-а. 

Али најчудније је од свега то што ће се још увек наћи значајан број лаковерних и спремних да падну на разноврсна предизборна чуда која им се нуде, односно немоћних да прозру и презру сплет утицаја, интереса, демагогије и  манипулације који стоји у позадини свих ових чудеса која им се одигравају пред очима.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"