Храним се емоцијом на лицима публике

Жан-Ив Прију, у свету музике далеко познатији под уметничким именом Кид Локо, наступиће 21. маја на Калемегданској тврђави у оквиру овогодишњег фестивала „Рефракт”. Овај музичар, ди-џеј и продуцент једно је од најцењенијих имена француске електропоп сцене настале деведесетих година прошлог века. Његов албум „A Grand Love Story” из 1997. године побрао је комплименте бројне светске публике, али и критике, и Локоа медијски ставио раме уз раме са француским колегама попут састава „Финикс”, „Ер” „Дафт панк” или рецимо Боба Синклера. Иако би ова компарација многима пријала, Кид Локо за „Политику” открива да се он у њој не проналази:

– Наравно да је бити део неке сцене боље од соло пробоја, али ја нисам из те приче. Приватно се не дружим са извођачима и саставима које сте навели. Мој стил има панк корене, а то што ме неки сврставају у такозвану нову француску сцену пука је случајност. Поврх свега, никад нисам нешто посебно слушао француску музику.

Али на Ваш стил су у извесној мери утицали и Берт Бекерек и Серж Генсбур, икона француског попа и шансоне?

Вероватно мислите на албум „A Grand Love Story”. Ипак, он се базирао на бројним семпловима, уклопљеним у целине. Можда је то разлог зашто звучи тако „филмски”, са пуно оркестрација. Остали албуми су знатно психоделичнији.

На Ваш нови „дугосвирајући” албум се већ јако дуго ишчекује. Када планирате да га објавите?

Сигурно до краја године. У последње време мање радим ремиксе, па имам времена да се посветим сопственом материјалу.

Да ли је за уметника теже или лакше да створи сопствени стил када га инспирише толико много музичких праваца?

Мој укус се мењао са временом, а и то што слушам много праваца не значи да сви они утичу на мене. Постоје и правци које не можете тек тако да комбинујете или свирате, јер их једноставно не познајете довољно. Све и кад бих хтео, не бих могао да свирам џез или класику.

У данашњој музици многи стављају форму испред садржаја. Шта Ви мислите о томе?

Почео сам да стварам вођен неком „уради сам” етиком, па ми је садржај некако важнији. Али то не значи да због те етике смем да себи дозволим да квалитет тог садржаја буде лош.

Ко је Жан-Ив Прију ван сцене?

Волим да се опуштам са пријатељима и да кувам. Такође, читам много књига. Чак сам недавно и написао једну, под псеудонимом Каијус Локус. Зове се „Сонични”, а написао сам је заједно са мојим пријатељем Николом Рикардом.

Свирали сте на великим наступима, али и на малим, интимним концертима. Где се најбоље осећате?

Да, на пример, на заједничком наступу са „Палпом” свирао сам пред 16.000 људи. А било је клупских вечери за одабрану екипу. Мислим да је идеална бројка када на наступ дође од 500 до 1000 људи. Онда могу да препознам лица и „храним” се њиховим емоцијама. Њих не могу да осетим на великим концертима, у беспрегледној маси.

Често комбинујете ретростил са футуристичким елементима. Како Ви лично видите актуелни моменат електронске и музике уопште?

Данас не морате да будете музичар и да имате скупу опрему да бисте снимили албум. Довољан је и бољи рачунар. Такође, могуће је да постанете популарни са само неколико песама. Велике компаније све више занима „сингл” продукција. То зна да буде фрустрирајуће за уметнике који конципирају албум као целину. Али то је „цена” коју данас морате да платите.

Крајем деведесетих година прошлог века стекли сте велики број фанова у Србији. Многи од њих ће доћи и на предстојећи концерт. Шта да очекују?

Једноставно, много добре музике, и то врло гласне!

Адријан Чолаковић